НАШИ СМО – Олуја

Војна делегација САД, војна делегација Израела и војни изасланик Црне Горе на Книнској тврђави док небо над њима прелећу авиони са Давидовом звездом, једина су новина у фолклорној кореографији хрватског слављења војно-полицијске акције “Олуја” која је трајала од 4. до 7. августа. Све остало је исто, иста реторика, исти Томпсон  у мизансцену. Са наше стране, иста јадиковка несхваћене жртве. И док у хрватској (“Вечерњи лист”) присуство три стране војне делегације узимају као “симболичан чин међународног признања етичкој неупитности војне операције “Олуја” којом је Хрватска постала суверена држава у својим границама”,  хрватски историчар Горан Шарић објаснио је на свом ФБ профилу зашто никада није био на прослави “Олује”.

– Шта је точно повод за славље “Олује”? Протеривање 200.000 људи са њихових огњишта? Спаљавање тисућа кућа, пустошење села? И то са простора из којих се Хрватска увијек демографски опорављала и пунила, а који је данас кад је исељавање веће него икад, потпуно пуст. Ако се већ прославља што су српска села у Крајини опустјела, зашто се не славе празна хрватска села по Славонији? Ако се слави отимање српских кућа, зашто се не славе и све оне куће које су Хрватима одузеле банке. Очигледно је да хрватске тзв. политичке елите које се сваке године насликавају попут старлета на Книнској тврђави не могу народу понудити ништа више од србофобије, ни данас, 23 године од како Срба више нема. А кад видим како народ здушно поздравља 30 година старе авионе Ф-16, онда схваћам да боље политичаре нису ни заслужили. У држави којој се све распада, они купују авионе који ће док уђу у редовну војну употребу, бити стари више од 35 година. Хрватска је као дјевојка која нема зубе, а задње паре даје за уградњу силикона.

Ако вас интересује шта је још рекао овај историчар, лако ћете пронаћи на интернету и верујем да би сваки слободоуман човек са обе стране потписао те редове као што се и сваки пристојан човек овде већ годинама пита колика треба да буде историјска дистанца да бисмо добили одговоре на сва заташкавана питања  у вези са “Олујом”, тајним преговорима, јавним спиновима, злочинима без казне, Аркановим отмицама и злостављањима крајишких избеглица тзв. војних обвезника, али и о нечињењу наше државе да прогнани добију пристојну сатисфакцију. Од  статуса цивилне жртве рата, судбини 800 несталих, незаконито одузетој или узурпираној имовини, застрашивању повратника (од око 130.000 регистрованих повратника српске националности, у Хрватској остало да живи само 38 процената, а у Србију се вратило чак 45 одсто) хапшењима чим пређу границу, ускраћивања свих елементарних услова за пристојан грађански живот, до недоступности предратне документације која им је потребна да, на пример, регулишу радни стаж.

Па ако је “Олуја” у којој је протерано више од 280.000 Срба, а убијено или нестало више од 1.850, “највећа војна побједа у историји Хрватске”, онда нека јој на част заједно са орденима за Готовину и Маркача, који су у Хагу оптужени, па ослобођени због злочина над цивилним српским становништвом. Исто важи и за официре са Книнске тврђаве.

Оно што два народа  може одржати у животу, ваљда је јасно свима, сигурно није потхрањивање међусобне мржње, она је потребна онима на власти јер, како рече историчар Шарић, “тек кад задњи млади човјек сједне у аутобус за Ирску, (а тај дан није далеко), тек тада ћете схватити да се србофобија не маже на крух (или хљеб) и не сипа у трактор. До тада, сретна вам прослава Олује!”

Да, то важи и за наше сузе над “Олујом”. Све док се не суочимо са “историјском дистанцом” и док и последњи прогнаник из Хрватске у “привременом смештају” не добије цивилизацијску сатисфакцију за патње са којима живи више од две деценије, неће му помоћи ни приредбе ни комеморације, ни високи тонови, него одговорна држава која ће штитећи њихов интерес, заштитити саму себе.

И од себе и од других. А све нас од губитничког менталитета од којег смо озбиљно оболели.

Зорица Вишњић

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″