НАШИ СМО – Шта ће нам море
Е, сад лепо две ствари да се ураде. Прво оних десет милиона евра обећаних немотивисанима за освајање титуле на Светском првенству у фудбалу, одиграном недавно у Русији, пребацити на рачун Ватерполо савеза Србије, не би ли се поправило стање у домаћем ватерполу, и, друго, одмах фудбалске репрезентативце послати у базен на припреме, можда онда и од њих испадне нешто добро. Да, и трећу ствар треба урадити пре него што буде касно. Оних четврт милијарде евра употребити у паметније сврхе од изградње националног храма (фудбалског стадиона) спорта у којем само млади успевају да досегну стварне висине и то пре него што их (старији) покваре. Колико би се базена могло направити широм Србије за те паре? Колико би их се могло ушушкати у балон како би били употребљиви и зими па да и у њима стасавају неки нови делфини? Колико би се деце и одраслих могло (из)лечити…
Добро, пала су по повратку европских првака из Барселоне и нека обећања у вези са издвајањем много више новца за ватерполо, а одрешила се кеса па су момци и тренер добили по 20 хиљада евра. Није да сам неки математичар, али, отприлике, да су неким светским чудом немотивисани подигли пехар у Москви док их суседа Колинда грли под пљуском, добили би између 400 и 500 хиљада евра, зар не?
Кад смо већ код суседе, на друштвеним мрежама после московске ноћи назване “Грлинда”, на тренутак се мој родољубиви набој нађе на искушењу при помисли на каталонску ноћ да су коцкасти освојили титулу. Можете ли замислити суседу како сва у црвено-бијелом скаче у базен и потом грли све редом…
Елем, каквим то чудом ови момци из генерације у генерацију кују медаље, најчешће златне, од такмичења до такмичења? Шта је то што они имају, а немотивисани немају? Има један одговор, али ујешћу се за језик јер није само то заслужно за доминацију какву свет, готово, не памти. Селектор немотивисаних, после српске руске зиме усред лета, рече да смо мала земља, али то тешко да је изговор за било шта јер нисмо ништа већа ни када је ватерполо у питању, а још нам фали и слана вода. Биће да величина није битна и да је тајна у нечему другом, а пре свега у срцу. Клупски ватерполо нам тавори, мањак новца годинама прети да га угаси, али репрезентација и репрезентативци ниједног тренутка не допуштају да то утиче на њихове резултате. Тачно је да се врхунски ватерполо игра на Балкану и остатку јужне Европе, плус Мађарска, још мало у Русији, САД и Аустралији, али то не умањује ни величину тријумфа ни залагање и одрицање шампиона. Могли би и они, као репрезентативци у неким другим спортовима да одустану од наступа за Србију из личних интереса, али очигледно је да ови момци негују култ репрезентације и другарства. Ту је и селектор који има и ауторитет и знање, а није им ништа мање пријатељ, а понајвише од свега ту су родољубље и жеља да се бори за свој народ и за његов тренутак поноса и среће.
Што се тиче одговора на питање из наслова… па, за ватерполо нам не треба, ми и комшије “одозго” доказ смо да за ту игру није потребна велика вода, довољно је и оно што стаје у олимпијски базен. Са друге стране, истине ради, за одмор је душу дало, још само да већина оних који навијају за српске делфине почне да живи тако да себи и породици може да обезбеди бар десет дана делфинисања годишње, у сланој води. Што би се на срБском рекло, за Душанова царства излазили смо на три мора (какав ли би они тек ватерполо играли), а сад само на грчко, ако се скупи довољно новца, или црногорско, ништа јефтиније.
Небојша Трифуновић
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
