ИЗ ПРАКСЕ ОТОРИНОЛАРИНГОЛОГА – Коштица у носу, бели лук у уху

Незнање, сујеверје и срамота због болести три су фактора која доводе до тога да се људи погрешно, неоговарајуће лече и изгубе драгоцено време пре него што се за помоћ обрате лекару, каже др Жељко Чворовић, специјалиста оториноларингологије. У досадашњој пракси је из уха и носа вадио разна страна тела која на тим местима заврше или као “лек” или тако што их деца непажњом убаце

Болест не бира, одавно је потврђено у животу, али незнање и “лечење” по принципу “сам свој мајстор” често закомпликују најједноставније проблеме, а неретко не само да отежају, него и онемогуће њихово решавање на повољан начин. Мада смо зашли у 21. век, људи се још увек нерадо одлучују да затраже лекарску помоћ већ то чине тек кад схвате да другог решења нема. Такав став потврђује и оно са чиме се у својој дугогодишњој лекарској пракси сусретао, и сусреће, др Жељко Чворовић, специјалиста оториноларингологије, који лечи људе са обе обале Дрине, у Зворнику и Лозници.

Према његовим речима, током скоро деценију и по  специјалистичког стажа сусретао се са разним случајевима, а оториноларингологија  је грана медицине на коју отпада скоро 70 одсто разних болести које показују своје знаке на глави и врату.

– Низак ниво општег образовања, пуно сујеверја, да ли нешто ваља или не ваља радити, да ли нешто треба или не треба дирати, често доводи до тога да људи закасне са лечењем. То је највећи проблем уз осећај срамоте, нажалост, код нас је свака болест срамота и треба је крити, па се људи најпре лече погрешно, на своју руку, па кад нема ефекта, а њихов здравствени проблем врло често је у прилично запуштеном стању, онда одлазе доктору. Тумори коже  су највидљивији на лицу  и врло често их људи крију, лечећи се некаквим надрилекаријама пуштају их да расту, а онда је њихово одстрањивање теже и ожиљак већи. Углавном, прво питају имају ли неке креме, и да ли баш морају “то да оперишу”. Тако, на пример, као лек стављају орахово лишће на тумор јер су  чули да је то добро. Жене крију туморе коже лица најчешће марамом, а имао сам човека који је инсталирао некакву металну конструкцију око главе и направио завесицу да прекрије тумор величине песнице. Носио је све док није дошао у болницу где смо му отклонили тумор. Просто су људи склони свакаквим стварима пре него што, чим примете неку промену, дођу код лекара – прича др Чворовић.

У досадашњој пракси имао је и безброј вађења страних тела из носа, уха и ждрела, и то не само код деце, него и одраслих људи. Тако је из ждрела једне жене вадио комад кокошије кости “јадац”, који се делом забо у једну, а другим у другу страну ждрела и иза гркљана што уопште није било једноставно извадити. Имао је и случај одраслог човека који се жалио на гнојно цурење из једне ноздрве. Њему је извадио из ноздрве коштицу трешње која је била потпуно црна, а човек се уопште не сећа када је убацио на то место, вероватно као дете.

– Ако се нашем човеку зачепи ухо, прво што узме штапић и чачка. Могућност самоповређивања том приликом је врло велика, може да повреди бубну опну, али је кључно да штапић не решава проблем јер уколико је то чеп смоле, извади само део. Штапићи нипошто нису за чачкање уха, ни код одраслих ни код деце. Посебно су деца склона гурању разних предмета у своје телесне отворе, а најчешће у ухо и нос. Ниједно ни друго не представља животну опасност нити разлог за панику по дете све до момента док не крене нестручна манипулација тим страним телима. Основно је немојте покушавати да вадите страно тело из носа осим ако није на почетку и може се лако извадити. Углавном гурају ситније комаде играчака, пасуљ, таблетице, пез бомбоне, каменчиће, пљоснате батерије за сатове, а у ухо исто тако. Посебна прича и врло честа појава је “лечење” упале ченовима белог лука. Пошто већина не иде доктору док их не заболи, а и тад прво покушају сами да реше проблем,  један од начина је чен белог лука. Он има доказана лековита својства, али  му није место у спољашњем ушном каналу. Не да не помогне, већ врло често у каналу почне да се размекшава, распада и тешко га је извадити. Тога има често, поготово то раде старији људи на селу – упозорава он.

Често деца у нос угурају пасуљ и тада треба реаговати благовремено јер пасуљ зна да набубри па буде већи него када је убачен што отежава вађење. Код носа је опасно нестручно вађење при чему се страно тело гурне  у нос, и према ждрелу где већ представаља опасност, посебно код малог детета где може да се задави страним телом. Он упозорава да се деци  до три године старости било шта ситно, ни од хране  ни од  било чега другог не сме давати у руке јер могу да га ставе у уста и да им оде у душник што постаје животно опасно.

– Детету до три године никако не давати пез бомбоне, кокице, било шта ситно, а нарочито не рибу. Ако рибља кост застане у ждрелу, не представља непосредну опасност по живот пацијента, више је непријатност због бола. Код деце млађе од три године вађење је лекару отежано јер деца тог узраста не знају да сарађују. Тако сам имао случај да је  бака деветомесечној беби давала да једе рибу, а на питање зашто је то урадила, одговор је био “па шта ћу кад ме гледа и ћокће”. Иначе, ако родитељи примете страно тело у носу, битно је да погледају и другу ноздрву јер су деца склона да пријаве само једну – каже др Чворовић и подсећа да не треба предузимати “интервенције” на своју руку јер, понавља, тада често једноставне ствари постају сложене и озбиљније него што би биле да се одмах дошло код стручног лица.

Т.М.С