НАШИ СМО – Васпитање

Фотограф се изнервирао примедбама младожењине тетке и поцепао фотографије. Мајстор лоше урадио посао тако да ће после њега у поправку морати да се укључе бар тројица нових, различитих струка.

Један други мајстор наплатио копање бунара од десет и по метара, а ископао шест и по. Државни службеник унео погрешне податке у саобраћајну дозволу. Издавање нове поново је морала да плати оштећена странка зато што није одмах на шалтеру, као кусур, преконтролисала државни документ.

Лекар у државној болници осорно се понео према немоћном пацијенту којег иначе лечи у приватној ординацији и то у присуству његове ћерке коју је грубо избацио напоље када је покушала да заштити оца.

У парку дете које су чувале бака и мама натрчало на клупу и разбило колено.

Тетку са почетка приче напали су сви укућани што је изнервирала фотографа. Види шта си урадила!

Мајстор који је лоше урадио посао признао је грешку Извини, брате, не знам шта да ти кажем. Догодило се, смислићемо нешто. Више се не јавља на телефон, ваљда и даље смишља нешто.

 Мајстор који је крао на метар и не зна да је разоткривен. Тешко га је наћи, заузет је копањем бунара код других необавештених. Државни службеник је, веровали или не, поновио грешку код исте особе. Доктор је, кажу и иначе осоран према свима. Бака и мама пребиле клупу намртво зато што је ударила дете.

Како ствари стоје, фотограф ће урадити друге фотографије, када се мало охлади, али за сироту тетку нема поправног, она остаје и крива и повређена. Оштећени домаћин може да бира: да чека до у бесконачност мајстора да смисли како да исправи брљу, ризикујући  да овај направи још већу или да из свог џепа папрено плати нову тројицу, за три различите фазе радова које изискује поправка.

Домаћин којем фали још четири метра бунара каже да не зна шта ће јер су мајстори те струке дефицитарни у Лозници.

Странка која је три пута платила издавање саобраћајне дозволе већ је заборавила за тај случај. Жена која је заједно са оцем извређана у ординацији, заклела се доктору пред сведоцима да ће га пријавити.  Дете се придружило баби и мами у пребијању безобразне клупе.

А, како је могло да буде?

Пошто се нико није ставио на теткину страну, што је у реду, ако је била дрска, природно би било да је принцип држан до краја и да је фотограф уместо извињења добио поучну да није у реду да у њиховој кући цепа њихове фотографије. Мајстор би морао из свог џепа да надокнади штету, државни службеник такође или његова служба. Преварант да заврши пред судом, доктор пред дисциплинском комисијом, али не на основу пријаве пацијенткиње, него осталих у белим мантилима који су били сведоци немилог случаја.  Дете је требало да буде утешено и нежно упозорено да гледа куда трчи.

Шта ће даље бити?

Мајстор ће и даље радити на црно, узимаће добар део пара пре завршеног посла и биће миран знајући да му не можете ништа. Његов осећај неодговорности је много јачи од ваших живаца, мантили су државни, а њих скидају само у маркетиншке сврхе или кад баш, баш, прекардаше.

А дете, оно је наше. Гајимо га и васпитавамо у духу традиционалних вредности. Важно је да зна где зеко пије воду, за случај да га неко пита и  да увек зна ко је крив. Сто, столица или било шта друго или било ко други који му се нађе на путу. И чим савлада ту најважнију лекцију у детињству, спреман је да буде било ко из ове приче.

Или из неке друге, вама знане.

Зорица Вишњић

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″