НАШИ СМО – Све је у глави

Минула недеља била је посебан спортски дан. Ноле је играо финале Вимблдона, а у Москви су најважнију утакмицу Мундијала играле Француска и Хрватска. Док су за Новака навијали готово сви у Србији, у другом случају се исто навијало, иако наши “орлови” нису “летели”, само више против него за, што је, иначе, наш специјалитет. Када је Ноле завршио са Рафом, онај Андерсон већ је био прежаљен, само се није знало хоће ли му Ђоковић  “дати” бар један сет.

Што се тиче Нолета, поново је доказао да је шампион. Многи су “стручњаци” знали да се никада неће вратити, да треба да једе месо, шницле и ћевапе, треба ово, оно, али човек је потврдио да зна шта хоће и да се уз мукотрпан рад, огромном вољом и упорношћу може постићи циљ. Они што сад кажу, “баш га брига, има милионе”, нека се сете да те паре није добио него их је зарадио, сам, уз помоћ породице. Многима је у недељу освајањем 13. гренд  слем титуле улепшао дан, учинио их поносним као једна од наших ретких светлих тачака, уз ватерполисте, кошаркаше, одбојкаше, Шпановићеву и још по некога, којима можемо бити поносни на светском нивоу. Критичарима је зачепио уста и сад само нека грува даље. И навија за кога хоће.

Рече човек да у фудбалу  подржава комшије па га нападоше неке велике “патриоте” из све снаге. Мада су наши, поново пребрзо, одиграли своје у Русији, фудбал је био у центру пажње јер су комшије стигле до финала. Коцкасти у финалу, а ми, опет, ћорак. Треба ли навијати за Хрвате, шта значи ако навијаш за њих, постаде важно питање, чак сам чуо коментар жена на пијаци “па неће ваљда они бити прваци света”. Многи су навијали против Хрватске, више против ње него за Французе, навијали би и за Папуу Нову Гвинеју, или Панаму, само да комшије не узму титулу. Поново су мешане бабе и жабе, спорт и ружна страна историје, поново је било “да комшији цркне крава”. Њихов успех нема везе са нашим неуспехом, али би, ако има памети, могао да има са нашим будућим успехом. Дупло смо бројнији од њих, већа смо држава, немамо ништа лошије играче, напротив, па како они могу до финала, а ми ни у другу рунду? Како они победе Аргентину са 3:0, са Месијем (нема везе како игра, Меси је Меси), а ми ни Швајцарску, да добију Енглезе, а ми једва Костарику?! У чему је штос?

Имали су и они  проблема, као и ми, али су знали, хтели, могли да нађу начин и направе прави подвиг. Ми смо највише трчали, али шта значе километри без циља и резултата? Ништа. Трчи онај Модрић, али зна зашто, док наш СМС лута по игралишту и тражи себе, узалуд. Није крив он, али то је друга прича. Треба чути шта говоре они који нешто знају. Као, на пример некадашњи селектор Југославије Ивица Осим.  “Треба знати учити, што рече Далић, треба бити понизан и скроман и треба прихватити да неко нешто боље ради, а на то ми не пристајемо никада. Кад пристанемо на то да неко нешто боље ради и уради од нас и да нам то буде пример, а врло смо тешки на томе, то ће бити најбољи пут. Ово је доказ више зашто су Хрвати дошли до финала а зашто не – Србија. Према томе, овде треба бити паметан и искористити искуства Хрватске која су свежа и преиспитати себе, играче и њихово понашање, као и медије” објаснио је  “Штраус са Грбавице”. Можемо ли ми то, не само у овом, него и у другим случајевима? Требало би раздвојити спорт и остале ствари, то како славе неки играчи Хрватске показује њихов карактер и (не)културу, и њима служи на част (онај Томпсон на велику срамоту), потражити позитивне ствари у успеху комшија и узети пелцер. Прихватити туђе знање и искуство и применити у свом дворишту па да, можда већ за четири године, и ми стигнемо бар међу четири најбоље светске репрезентације у фудбалу. Они су показали да и географски и бројчано мале земље, са лошим лигама, могу далеко. Ако могу они, зашто не бисмо и ми? Па ни наши ватерполисти немају море, а редовно “даве” све редом.  

Остаје да се надамо да је од недеље почео други део Нолетовог тениског терора  и да ћемо коначно почети да се лоптамо како бисмо могли. Дотле остајемо прве комшије светских вицешампиона у фудбалу и било би лепо да се потрудимо да их што пре надмашимо. Ипак је све у глави, у сваком смислу.

Саша Трифуновић

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″