МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ – ПРОФЕСОР И ШИХАН – Самурај живи у Лозници

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ – ПРОФЕСОР И ШИХАН – Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан – учитељ учитеља, и једини самурај на Балкану, све то је двадесетседмогодишњи Лозничанин Младен Буразеровић. Постати самурај није лако, баш као што је и очување тог звања захтевно

Готово да нема дечака који никада није пожелео да постане самурај. Бар не међу онима који су гледали филмове или читали књиге у којима је описиван живот усамљених ратника, вештих, неустрашивих и надасве часних. Многи дечје снове када порасту претворе у стварност, али овај самурајски у овом делу Европе остварио је само један дечак. Игром случаја, рођен у Лозници, а одрастао у Београду, од децембра својом вољом поново Лозничанин. Младен Буразеровић (27) по образовању професор је физичког васпитања и спорта и специјалиста струковни физиотерапеут, по звању он је шихан – учитељ учитеља и једини самурај на Балкану. Како се у 21. веку постаје самурај, није тајна.

– На препоруку. Наравно, морају да се испуне и други услови. Самурај мора бити образован па сам факултетске дипломе, баш као и оне мајсторске из борилачких вештина послао у Јапан, а они су затим проверавали и колике су моје заслуге у ширењу борилачких вештина у свету. Пошто имам пети дан у џију-џици, четврти у аикиду, и почасни четврти у каратеу, а као врло млад одржао сам неколико међународних семинара у иностранству, Италијан Алфонсо Торегроса, капетан самураја, препоручио је Оружаној самурајској борбеној асоцијацији да ме промовише у самураја, што су у децембру 2016. председник Асоцијације Масаши Јокојама и Шигео Омае, потпредседник и бивши министар одбране Јапана, прихватили. Тако сам постао први самурај не само у нашој земљи, него и на Балкану – каже Буразеровић.

А све је кренуло када је Младен имао девет година. Живео је у Београду, али је распусте проводио у Лозници и почео је да се бави џију-џицом уз деду Илију Гајића који је мајстор, почасни осми дан, те борилачке вештине. Онда је Младен једном приликом, када га је деда посетио у Београду, заједно са њим отишао у аикидо клуб, испоставило се да је главни тренер такође Лозничанин и тако су кренули озбиљнији тренинзи – у клубу аикидо, са дедом џију-џицу, а са дединим братом карате. У аикиду је достигао четврти дан, највише звање које се добија полагањем, у џију-џици пети и звање шихана, што је изузетно ретко у његовим годинама. Лознички самурај обучавао је и обезбеђење Амбасаде Краљевине Малезије у Србији три године заредом, а два пута је водио и манифестацију “Спортске игре” у Београду у организацији ове амбасаде. Џију-џицу и аикидо семинаре водио је у Италији, Чешкој, Румунији, БиХ и Србији, члан је бројних домаћих и међународних спортских и здравствених удружења и организација, а вршилац је дужности председника борда директора Свејапанске будо асоцијације.

Бити самурај није лако. Уз све вештине које мора савршено да зна, између осталог и руковање катаном – самурајским мачем, самурај мора да следи и “пут ратника” односно бушидо кодекс. Овај својеврсни кодекс части није писан, али се вековима преноси и укорењен је у јапанску традицију. Самурај мора поседовати седам врлина и поштовати пет принципа који се преплићу – искреност, односно праведност, храброст, доброту, уљудност, честитост, част, верност и умереност.

– Тачно је да звање самураја носи са собом и обавезе. Ко га добије, не сме себи да дозволи било какве испаде, чак ни у најужем друштву. Не могу себи да допустим оно што неки моји вршњаци раде, на пример када изађу у град. За мене важи неписани кодекс части, морам својим понашањем да будем узор другима јер самурај не представља само себе, већ све самураје – каже Младен додајући да самурајски цертификат није трајан, већ се мора сваке године обнављати.

Лознички самурај нема ратни самурајски оклоп, изузетно је скуп, али има мирнодопску опрему. Никада није био у Јапану, иако има силну жељу и позив да учествује на вишедневном самурајском фестивалу када кроз неколико градова Земље излазећег сунца дефилују ови витезови са Далеког истока и показују своје борбене вештине. Ипак, уверен је да ће у догледно време остварити и тај сан и кренути на далеки пут. Младен, поред српског, говори енглески, италијански и руски, а учи немачки језик, представник је џију-џицу школе мајстора Кацуми Окубоа за целу Европу, а од пре три месеца и Лозничане учи самурајским вештинама. У његовом Даишин дођо клубу, поред даишин рију џију-џице, методе коју је Буразеровић осмислио као вештину која обједињује аикидо, аики-џију-џицу и карате, тренира се и кенђуцу – самурајско мачевање.

Младен нема косе очи, не прича на јапанском, не спава на поду и кућа му нема папирнате зидове, али поседује све друго што се тражи од некога ко ходи путем ратника и зато Лозница једина у овом делу света има – самураја.

Небојша Трифуновић

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )