НАШИ СМО – 1968.

НАШИ СМО – 1968.

Време које нас гњави последњих петнаестак дана (можда и више) никако се не уклапа у годишње доба у којем смо па се у потпуности може окарактерисати придевом “варљиво”. Да је самопроблем сендвич од кише и јаког сунца спакован међу непредвидиве облаке  – ни по’ јада, међутим, кува од испарења, кува од фудбала, али кува и од свакодневне политике. Не бих да алудирам на сличности између 2018. и 1968. године, то препуштам сваком читаоцу да чини по сопственој процени, али да кува, признаћете – КУВА!

Ето, погледа човек мало уназад, а из ретровизора као да га јуре невоље оседлане неумољивим бригама. Пола века је од чувене 1968. године и највеће побуне младих у историји, а ја имам утисак да ни данас нисмо сасвим сигурни колико добра или колико недобра су нам донели протести и захтеви за “више правде и права, мање доминације, како капитала, тако и ауторитарне државе, више слободе за грађане и грађанке, хуманизацију поредака у којима су живели укључујући и промену владајућих ауторитарних односа између полова, успостављање нове културне парадигме у којој млади имају реч, а нису само послушна “добра деца” или добри потрошачи”. Тражили људи да се ограничи власт бирократији “у врху једине и свемоћне партије”, као и “црвеној буржоазији”, која је “у име владавине радника и самоуправљања преузимала све већи део друштвеног богатства”. Захтевали су више слободе речи, поштовање аутономије универзитета, подигли глас против полицијске бруталности  и репресије. То је све ОК јер старији од мене памте да су тих година забрањиване књиге, новине, часописи, филмови, да је пред почетак “варљивог лета” у Београду  полиција пуцала у студенте, тукла их, као и професоре који су их узимали у заштиту. Читао сам да се одмах после чувеног Титовог говора, у којем је он пред читавом југословенском јавношћу дао за право студентима, доказујући своју државничку мудрост и лукавост, обрушила и партијска и полицијска репресија на учеснике студентског протеста, а студенти, пре свега, Филозофског факултета у Београду, ислеђивани, хапшени, затварани, професори прогањани и истерани с факултета. Сила је то, бато!

Пре пола века многа турбулентна дешавања расула су колотечину у многим областима и од те године, памте старији, ништа више није било исто. Чињеница је да смо ми, рођени те и коју годину касније, ницали на темељима промена, на одјецима  шездесет осме за коју се, по правилу, везује и она крилатица “секс, дрога и рокенрол”, али смо током одрастања мало слушали о тим променама и тим данима. Слушали смо друге, “револуционарније” приче, вести о процвату и напретку, о слободама у којима уживају “деца цвећа”, братству и јединству,

али и та прича у виду балона од сапунице распрхнула се осамдесете када је “друг Стари” отишао на небо, а тек по која капљица котрљала се нашим тинејxерским данима још коју годину касније, до лудих и ратних деведесетих.

Ко зна како ће се наша деца за пола века сећати овог доба, осим да су били млади а њихови родитељи нервозни и, углавном, стално незадовољни. Волео бих да имају још чега лепог да се сете, да га не упамте по курсевима немачког језика и одласку из завичаја, по партијском запошљавању у отаxбини и ниским платама… Док ми данас пропуштене године анализирамо читајући старе новине и књиге или гуглајући по интернету, свет ће заувек памтити 1968. као годину атентата на Мартина Лутера Кинга, побуну у Чикагу због рата у Вијетнаму и антиратног покрета и студентских протеста широм Европе. Будила се свест, а будио се и свет. Остављам свима који се сећају тог времена да га по својој вољи пореде са данашњим и сами наставе низ догађаја који су по њима обележили ту годину, а ја ћу признати да ми је она најсимпатичније приказана, пре свега, кроз лудости млађаног Славка Штимца, његовог филмског тате Бате Стојковића и превртљиве лепотице Јагодинке Симоновић (Драгане Варагић), смештене у незаборавни Паскаљевићев филм из 1984. Оно у шта сам сигуран јесте чињеница да су у ово време 1968. родитељи мога кума с нестрпљењем чекали септембар и своју прву принову у породици. То је за њих био догађај! По деци се живот памти!

Слободан Пајић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )