НАШИ СМО – Живот
Ових дана неки млади људи ће добити индекс, неки други млади људи бебу. И једни и други ових дана више су статистички податак за националну забринутост, него за радовање како би логика налагала. Знате већ зашто, а ако нисте баш статистички потковани, не мари, нисте ви политичари па да учите податке напамет како бисте засенили простоту, довољно је да знате да је и једних и других, дакле, и бруцоша студената и бруцоша родитеља све мање. Остало што вас интересује можете наћи у најновијим изјавама Славице Ђукић Дејановић, министарке задужене за демографију и популациону политику. Ако вас мрзи да истражујете, ево најважнијих. Дакле, упис нове генерације студената поклопио се са тек обрађеним подацима из истраживања Републичког завода за статистику на респектабилном узорку од преко 11.000 студената свих факултета у Србији које је показало да трећина чим добије диплому, планира да оде из земље и да 90 одсто њих има подршку родитеља.
То су она деца и они родитељи који су стварали статистичку слику о просечној четворочланој породици у Србији. Мање од десетак година од њиховог рођења, просечна породица у Србији постала је трочлана са тендецијом, боље да не кажем. Уосталом, не морам ја ништа да кажем, статистика је рекла, а министарка подсетила да је највећи демографски пад у последњих сто година забележен пре две године када је рођено само 64.000 беба, а прошле тек 200 више. Истовремено, годишње емигрира 16.000 особа просечно старих 29 година, таман колико просечно има и жена у Србији када први пут уђе у породилиште. Ако сте мислили да тај просек значајно дижу жене из градских средина, варате се. Просечна старосна доб прворотки на селу је 27,8 година. Једно дете има 51 проценат мајки, 42 одсто двоје, а свега 6,7 процената троје. Министарка нас је подучила у једном интервјуу да је за просту репродукцију потребно да 11 одсто мајки роди једно дете, 44 одсто двоје, а 45 процената троје.
Вратимо се младим мигрантима, нашој најболнијој тачки у овој причи. Они који данас успевају да добију исељеничке визе одлазе са дипломама, цењеним вештинама, познавањем страних језика и култура и добро су дошли где год да крену. Још боље би нама дошли да остану. Донедавно сваки четврти је имао завршен факултет, сада сваки трећи само чека да дипломира, испуни поносом своје родитеље и оде, да тамо негде поправља образовну и демографску статистику. Неки ће добити посао у струци, други наду да ће се то једног дана догодити. Сви заједно добиће прилику да се надмећу у фер утакмици. Њихови конкуренти неће бити лоши ђаци са купљеним дипломама и добрим партијским везама већ исти као и они – мање или више амбициозни и спремни за напорно доказивање и напредовање. Па иако не успеју да изграде велике каријере, шта год да раде моћи ће да пристојно живе и то под својим кровом. Овде више од 80 одсто младих до 30 година живи код родитеља и, да будемо поштени, од родитељске помоћи. И ето вам везе између оних који су ових дана постали бруцоши студенти и бруцоши родитељи. Мама и тата, баба и деда, неудата тетка, неожењен ујак или стриц. Да су живи здрави што дуже да ишколују студента, да се провеселе на венчању, ако бог да, и да удруженим снагама одгајају принову.
Министарка допадљиво каже да не можемо стопирати емиграцију јер је то цивилизацијска тековина, а слобода кретања једно од елементарних људских права. Она велику наду полаже у најновије мере финансијске подршке родитељству (за рођење првог детета родитељи једнократно добију 100.000 динара, за друго дете 10.000 динара месечно две године, за треће дете по 12.000 динара мечено десет година, а за четврто 18.000 динара месечно целу деценију). Пробали смо и ми нешто слично у Лозници много пре па нисмо дочекали беби-бум. Неко је министарку убедио, бар је тако рекла, да младе жене у Србији кажу да би родиле и треће дете када би имале финансијску подршку првих десет година. И, ево сада им је то држава омогућила. Ко је кога ту излагао, бога питај. Ја у то не верујем. Верујем министарки када износи податак да је мање од половине мајки у Србији запослено и да то никако није добро.
И, нешто се мислим, када би ови подстицаји остали, када би за родитеље било посла, повољних кредита за стан, и када би државна политика била усклађена са очекивањима најпаметнијих, а не ситнопоткупљивих, где би нам крај био. Овако бројимо ситно у деценијама. То није живот, то није будућност, то је последња опомена.
Зорица Вишњић
