У ПОСЕТИ МУЗЕЈУ ЈАДРА – Трагом фотографија сачуваних у замрзивачу
Какав је даљи живот старих фотографија “Вискозе”, које су захваљујући породици Симић, спасене и предате у Музеј Јадра, распитали смо се код кустоса етнолога Марије Шћекић Марковић, која се брине о њима, након што су извађене из старог замрзивача. -То су довољно добро документационо обрађене фотографије јер захваљујући текстовима испод њих можемо сазнати и ко је на њима – каже наша саговорница
Документи времена из не тако далеке прошлости, овековечени црно-белим фотографијама, које су неким чудом завршиле у замрзивачу и ту стајали док их недавно случајно нису пронашли Златко и Сања Симић из Лознице, данас су на безбедном месту, у фази су “пеглања” јер су годинама биле уролане, а у догледно време биће доступне и посетиоцима Музеја Јадра. Ту су фотографије предате на иницијативу Оливере Прелевић Танасић, која их је преузела од своје бивше ученице и тако помогла да један део лозничке историје остане сачуван за будуће генерације. О вредним предметима бригу је преузела етнолог Марија Шћекић Марковић, кустос у лозничком музеју, која каже да овакви предмети имају изузетну вредност и значајни су за изучавања живота у овом крају, пре свега у периоду после Другог светског рата, током развоја општине која је од педесетих поистовећивана са гигантом “Вискозом”.
– Сачувано је 60 фотографија, различитих формата, за које претпостављамо да су биле део некакве изложбе јер испод већине постоје потписи откуцани писаћом машином. Поред визуелног доживљаја који изазива свака од њих, сами коментари исписани испод њих су духовити, информативи али и поприлично критички. Са неких можемо видети како је изгледала фабрика првих дана након пуштања у погон, како су радници били обучавани од стране “наших Јапанаца”, како пише испод једне, али и како се одвијао живот ван фабричког круга, од капије, преко паркинга и бициклане до центра Лознице, где су грађани чекали аутобуски превоз. То су довољно добро документационо обрађене фотографије јер захваљујући текстовима испод њих можемо сазнати и ко је на њима, а нама и јесу најбитнији људи – каже Марија Шкекић Марковић.
Она указује и на то како Музеј Јадра, иначе, долази до неких старих предмета, објашњавајући да људи, углавном, нису ни свесни да нешто из куће не треба бацати.
– Ми имамо потребу за предметима које људи сматрају тривијалним, а то може бити рачун за струју, фотографија са излета, прослава Осмог марта, Првомајски уранак или дочек Нове године, радничке рукавице, целофан, било који материјал, неки алат или калем вискозне свиле или неког другог “Вискозиног” производа, исечак од плате, бон из мензе или кућни сат, шерпа, успомена везана за овај крај, хаљина или нешто што су имали сви мушкарци или жене, радници у индустрији, качкет или униформа. На овим фотографијама видимо да је била уједначена социјалистичка мода, видимо женске торбице, ципеле, а људи често мисле погрешно и површно да је музеј место где се скупљају само предмети сеоске културе, само и искључиво ћилими, преслице, опанци, народна ношња, али не, ми скупљамо све оно што је било у међуратном, послератном и социјалистичком периоду јер је то период где још увек можемо да сачувамо нешто од пропадања. Време ће узети своје, а ти предмети се најмање чувају. То је генерација која је примила потрошачки менталитет а и било је много доступних ствари па ако би се нешто покварило или поцепало онда се више не би крпило или не би чувало дуго, за разлику од старих тканих предмета који су успомена на мајчин или бабин рад. Оно што су купили у робној кући, чим одради своје, онда се баци – објашњава наша саговорница и додаје да само захваљујући пронађеним фотографијама, за које се види да их је радио неко стручан, више неће морати да се за потребе различитих изложби или презентација скенирају фотографије из старих новина или књига.
Критика
– Поред тога што информишу о великим радним напорима, високом моралу, поштовању процедуре и раду по високим стандардима, ове фотографије имају и критику јер се на њима види како се на улици и паркингу испед фабрике продаје алкохол из флаше, види се да су радници самостално изградили бициклану за своја бицикла, али им управа није дозволила да их ту и одлажу. Остављали су их испред капије, а на неким фоткама се виде ролне целофана окачене управо на гуверналу или корпу. Види се друштвена критика која је тада била прихватљива а да нико није позиван на одговорност нити је санкционисан. Људи су указивали и на горуће проблеме – каже Марија Шћекић Марковић.
С. Пајић
