НАШИ СМО – Мишеви
Одавно се не насмејах тако слатко као пре пар дана гледајући дневник на некој од телевизија с националном фреквенцијом и прилог о најезди мишева у згради Народне скупштине у Београду. Дигла се џева међу народним посланицима због глодара који су окупирали највише законодавно тело па се распламсало и коментарисање у кулоарима на ову тему. У телевизијском прилогу новинарка пита посланике да ли су видели пацове или мишеве по ходницима здања, а они одговарају да јесу, да нису, да су само чули да тога има, док неки прилично духовито коментаришу ову појаву.
О томе шта су коментарисали, нешто ћу касније, а сад да изнесем своје запажање да се ова тема може посматрати прилично двосмислено. Знамо добро за кога кажемо да је миш када желимо да укажемо на његов карактер. То су она бића у човечјем облику која и немају претераних квалитета. Малени су душом, па их зато, ваљда, пореде са малим животињицама мишевима, ни кривим, ни дужним што некоме користе за спрдњу, понижавање и потцењивање. Имамо ми још много примера које користимо за обележавање нечијих карактерних особина, нећу их набрајати, само ћу подсетити на чувену опсервацију великог Рада Шербеџије у филму “Вариола вера”. Е, сад, кад већ поменух мишеве, веле неки од посланика да мишева сигурно има, да су се понеки само мало пропели на задње ноге и бистре политику. Има и оних који, у складу са европским путем, кажу да треба бринути о томе да глодари не изглођу законе које тек треба усвојити, да треба бити у тренду и поступати европејски, не користити хемију већ екологију, па уместо мишомора и мишоловки обезбедити преко тендера неколико квалитетних мачака и мачора, да то обаве о свом трошку и на природан начин. Као некада у “Опстанку”. Неки посланици су се пожалили да има мишева по посланичким клубовима и неким мањим ходницима, као и да није пријатно расправљати о новим законима док около шећкају мишеви, док други сматрају да је сасвим нормално да у старој згради каква је Скупштине на Тргу Николе Пашића има мишева. Постоје и они којима смета то што су некада видели отров за мишеве постављан у ћошковима зграде, али и они који тврде да за деценију боравка у овом дому никада нису видели ниједног миша. Е, сад, како додају, има мишева од људи, који једно говоре, а друго раде, али то је већ ствар образа и карактера.
Не могу спречити такве да се понашају као да су у зоолошком врту, а манири су ствар васпитања, понетог из куће. Један миш, али онај компјутерски, био је актуелан у новембру прошле године када су га представници народа и државе употребили за лични обрачун. Сећамо се да је полиција данима узимала изјаве народних посланика, који су били на седници Административног одбора на којој је Бошко Обрадовић компјутерским мишем гађао Александра Мартиновића. Ванредна дератизација и дезинсекција морала је да се обави у кухињи и ходницима Скупштине и августа 2015. године, тако да ова појава није од јуче. Тада су посланици били на летњој паузи па су мишићи искористили прилику и повели се оном старом изреком да кад мачке нема, мишеви коло воде.
Прелиставајући стару штампу налетех и на причу о мишевима из 2002, године. Остала је упамћена јер се тада усред излагања тадашњег министра финансија Божидара Ђелића, међу учеснике скупа посвећеног извештају Светске банке “Десет година транзиције” непозван ушетао и један миш! Ђелић је коментарисао да га је миш подсетио на асиметричан однос Светске банке према Југославији: “Реформама најбоље оцене, извођачима мршаве паре”. Данас је прича слична, само су се мишеви променили.
Слободан Пајић
