НАШИ СМО – Апатија

Стање неосетљивости, равнодушности, отупелости, у коме код човека ништа не може изазвати ни радост ни жалост, назива се апатија или апатичност. Препознајете ли нас у овом опису? Као да је већина доспела у ово стање и у њему је већ доста дуго, предуго.

Сећа ли се неко жеље Војислава Коштунице  да  Србија једном постане “досадна земља”, е не да није досадна, него је постала још “забавнија” него што је тада била. Толико “забавна” да нормалан човек не може да верује шта све чује и види и како је све оно до пре три, четири деценије ненормално постало “нормално”, да се данас паметан стиди, а будала поноси.  Апатија се овде одлично примила и као планина притисла, што би се рекло, “обичног човека” који је толико преморен од сталне стрепње, лоших вести и неизвесности да је постао равнодушан.  Онога који са 30-40.000 не може да састави  крај с крајем него диже кредите да врати кредите, а да ствар буде гора неко сања и ту плату од 300-400 евра. Много јаче звучи у еврима него у динарима, врло слабо пред касама радњи, или шалтерима за плаћање дажбина. Још кад таквом  човеку медији редовно, а данас се свашта зове и новина и телевизија, са насловних страна или “малог екрана” сервира ред ратних претњих, поскупљења, нових афера и скандала, његов мозак не да је заморен, него је тотално слуђен. Што би се рекло речником кувара, тако припремљеног грађанина, добро ишамараног гомилом вести о убиствима, силовањима, пљачкама, претњама, добрано угрожене егзистенције лако је на тихој ватри крчкати по потреби, никако не оставити жилавог, у зависности од тога каквом врстом захтева, услова или намета треба да буде “напуњен”. Када се неоспорно покаже да је спреман треба га извести на што већи митинг, дати што већа обећања, а недуго затим, док се није охладио, и пред гласачку кутију где ће послужити намени.

Степен апатичности потребно је повремено утврдити, а то се чини на врло једноставан начин. Пусти се информација о неком новом намету који из празног џепа грађанина треба измусти. Последњи пример два пута годишње технички преглед за старије аутомобиле. Пустиш информацију и чекаш. Уколико има више оних који се противе, сачекаш мало, а онда их обрадујеш да тога неће бити. Онај ко саопшти ту вест, стекне симаптије, а да ништа није урадио, а онај ко хоће да нам ували нову фору, зна стање. Победа “обичног човека” је Пирова јер је мегов мозак већ обрадио ту вест и наредни пут готово да неће, или ће врло мало да се буни, пошто је већ припремљен. Тако све што не прође из првог пролази из другог, евентуално трећег пута. Могу да се кладим да бисмо, када би власт, рекла (било која) 20. у месецу,  да се од првог плаћа ваздух, гунђали, псовали, али би првог били редови на шалтерима јер ваља то платити, нема везе што је без везе. Толико смо глупости и страшних ствари прогутали од ’90. наовамо, и то на суво, да је то невероватно. Налазимо се у замци типа “да не буде само горе” и то тако траје. Деценијама смо у фазону “бити, не бити”, а кичма пуца, у чекању “бољег сутра”, а данас нам прође. Нико није ни за шта одговоран, нико није надлежан, већина се плаши своје сенке, а многи се не мешају у свој посао. Питања су непожељна, супротна мишљења још више, само пливај и не таласај. Гурнути у апатију са тотално измореним мозгом пустили смо да нас носи струја и само чекамо последњу хрид на којој ћемо остати насукани.

Ових дана медији објавише да се у студији Светске банке каже да би при садашњим стопама раста БДП-а, региону било потребно 60 година да достигне европски просек, а уз стопе раста од пет одсто, било би потребно 15-20 година. Стопа раста БДП-а у Србији је прошле године износила 1,9, а за ову годину ММФ пројектује раст од три одсто. Пишу и да просечна месечна нето плата у Србији износи 422 евра и међу најнижим је не само у Европи, него и у региону, тање новчанике имају  само  Македонија (376) и Албанија (378). Апатично, зар не?

Саша Трифуновић