САСВИМ СЛУЧАЈНО – Фото-историја “Вискозе” сачувана у замрзивачу
Захваљујући породици Симић, велики број фотографија Лознице и “Вискозе” спасен и предат у Музеју Јадра. Документи прошлог времена завршили у старом замрзивачу, а када су пронађени, и део њих постављен на фејсбук, изазвали одушевљење Лозничана
Оно што није сачувано онако како је требало јер се, вероватно, нико није надао расплету какав се десио са некадашњим гигантом “Вискозом”, спашено је сасвим случајно. Наиме, део историје колектива, који је упошљавао у неком периоду и 10.000 радника, забележен фотографским апаратом и овековечен црно-белим фотографијама, неким чудом остао је склоњен у замрзивачу непознатог власника, који су пронашли Лозничани Златко и Сања Симић. Гомила вредних фото-докумената и још понеки предмет доспео је у расхладни уређај, који је потом завршио у близини фабрике, на Градилишту.
– Био нам је потребан полован замрзивач, распитивали смо се и неко ми је рекао да на Градилишту већ дуго стоји један, а нико не знао чији је нити како је ту доспео. Узели смо га како бисмо у њему током лета држали лед јер крај Дрине имамо кафаницу. Тек после пар месеци, када смо га пребрисали и мало средили, отворивши поклопац видели смо у њему фотографије, радио-апарат, некакву вагу и још понешто. Схватили смо да је замрзивач спасао фотографије са призорима из “Вискозе”, али и са улица Лознице – прича Сања.
Док су јој неки познаници предлагали да то баци, она је одлучила да сачува историју која је већ почела да бледи и у сећањима радника некада највеће фабрике у Подрињу. Позвала је Оливеру Прелевић Танасић, за коју зна да се бави фотографијом и да већ годинама снима догађаје у граду, испричала јој све и предложила да то достави Музеју Јадра. Тако је и било. Веома вредна документација завршила је на правом месту где ће о њој неко бринути и где ће будуће генерације моћи да сазнају како се живело у граду у другој половини прошлог века. Фотографије су скениране, а понека се може видети и на фејсбуку. Једна је изазвала велику пажњу корисника друштвених мрежа и полемику а на њој се виде радници у кругу фабрике док стоје крај капије 1 (један) и чекају да изађу после одрађене смене. Занимљиво је да се поред гужве радника испред капије види и аутобус, који их је превозио до центра Лознице, аутобуске станице или околних села, као и фабрички сат на којем казаљке показују време – 14.25. Управо тај детаљ побудио је дискусију а суграђани су прокоментарисали да се и тад “хватала кривина” и напуштало радно место пре времена. Други су одмах стали у одбрану радника и објаснили да се у “Вискози” до краја осамдесетих година радило од шест до 14 сати у првој смени, а да је тај термин промењен тек касније, када су радници почели да раде од седам до 15.
– Била је то дивна река радника коју сам посматрала. Били су задовољни, дотерани, срећни… То се видело на њиховим лицима… Нису их надгледале камере, плате су биле редовне, раднице су смеле да рађају децу и нису носили пелене на послу… Наша “Вискоза” је помогла развој целог краја, а резултати рада били су врхунски – један је од коментара суграђанке која се са сетом присећа прошлих времена и коментарише фотографију.
Друга је написала – “Била је гигант и цео регион држала на својим плећима. Радници су се поносили својом фабриком, а сад је то страшна рушевина, сведок пропасти и безнађа”.
“Вискоза”, “ФАК”, “Мода”, “Лозница превоз” – путнички и теретни, “Зидар”, “Антимон” – Зајача, “7. јули”, само су неки од колектива којих су се присетили Лозничани крај објављене фотографије. Било је и оних којима фабрика није остала у лепом сећању па су написали – “А што нас је тровала својим смрадом о томе не пишете… Политичка фабрика Владе Зечевића… Зашто је пропала кад је толико хвалите… Живели смо у лажи једноумља…”
Како год, лепе или ружне успомене, овековечене фото-апаратом, савешћу Симића, остале су сачуване за нека нова времена.
С. П.
