НАШИ СМО – Глас
Прочитам пре неки дан у новинама замерку добром дечаку Бајаги, изнету у рубрици “Лични став”, због аполитичних изјава. То ме вратило много година уназад када сам у једном свом уводнику замерила маестралном глумцу Берчеку што је свој таленат искористио против уметности стваљајући га у функцију једне лоше политике као њен достојни чиновник. И данас када га гледам, сетим га се из тог времена. То нас доводи до вечног етичког питања – има ли уметник, научник, књижевник или било који други признати стваралац, право на политички ангажман? Према коме или чему има већу одговорност, свом делу или својој човечности? У таквим разговорима увек се сетим да је Ајнштајн говорио “Политика је за садашњост, али једначина је за вечност”. Он је, истина, одбио да буде председник Израела због “недостатка радних способности за такво место”, али иако је избегавао политику као делатност, ниједног момента није избегавао да се јавно определи према политичким догађајима као пацифиста и активни заговорник борбе за људска права. Можда се не бисте у свему сложили са њим, али сигурно не бисте рекли да није био у праву када је рекао да је свет опасно место “али не због злих и опасних људи, већ због људи који по том питању не раде ништа.”
И озбиљнији филозофски мислиоци од Ајнштајна говорили су у прилог теорији да у кризним временима интелектуалци немају право на неутралност. Све ово, наравно, подразумева етички исправне ставове у бирању стране јер не треба заборавити да су и највећи злотвори човечанства имали уметнике уз себе. Да се не упуштамо сада у то да ли уметност поред естетских мора да почива и на етичким вредностима јер ће нас то одвући од главног тока, али ево једног размишљања на ту тему нашег врхунског уметника Светислава Божића које би, верујем, многи потписали иако су дијаметрално супротних политичких уверења.
Он је одговарајући, једном приликом, на питање да ли уметник има право на политички ангажман рекао: “Уметник има право и обавезу да створи дело које ће другима бити на корист и просветљење. Његов дневнополитички ангажман није неупутан под условом да не промовише уметника, да не оприземљује вредност његовог дела и да га тако идеолошки подобног не препоручује злоупотреби. Нажалост, било је, али и данас има, уметника чији је политички ангажман био далеко убедљивији од њиховог дела”.
Нисмо у томе изузетак, али када у Америци, на пример, водеће звезде филмске и музичке индустрије подрже неког председничког кандидата, никада иза тога не стоји трговина именом и сигуран улог за какву фотељицу или пречицу до државног фонда или када листом устану, на пример, против Трампа, чине то без страха да ће бити сатанизовани у провладиним таблоидима или изопштени из посла и јавног живота на било какав начин. У Србији, не говоримо о естради као уметничком пољу, уметници се деле на наше и њихове, па тако “наши” лако нађу пут до државне касе, а “њиховима” рампе на сваком кораку. Притом, по сведочењу многих, када вас позову и питају да ли желите да нас подржите у кампањи, само је један одговор прави – да, наравно. Изговор о аполитичности и неутралности не долази у обзир, то је исто као и одбијање. Сад треба имати довољно петље и остати свој, а не њихов, као што треба имати и довољно мудрости па не лапрдати све што ти падне на памет само зато што ниси њихов. Јер, као што кажу да племство обавезује, тако и уметност тражи право на своје достојанство. Нарочито на истинитост побуда и снагу уверења. Зато нико није престао да воли Бату Живојиновића зато што је био активни социјалиста, нити Милену и Драгана Николића који су подржавали другу страну, само својим појавама, скоро без речи.
Дакле, све ово написах да бих рекла – добри дечак Бајага неће ћутати када осети да мора да каже оно што га гуши. Он је уметник, а уметност је захтев за слободом, да парафразирам Сартра. Али шта је са свима вама, другима, драга господо? Нарочито са вама који се тако здушно позивате на туђу храброст.
Зорица Вишњић
