НАШИ СМО – Брлог
Имала сам госте за викенд. Први пут су били код нас, иначе нису из Лознице. Леп је град, кажу, имате кружни ток већи од Славије. Извињавамо се, немамо звучну фонтану, кажем ја, а ни јелку од 83.000 евра. Иначе, све нам је остало потаман, прихватих шалу. Њима се посебно допало то што се већ на први поглед види да је град пун зеленила. Јесте, кажем, имамо среће да је тако и онда пожелех да се похвалим погледом са моје терасе на парк иза Соколане. Како се преварих. Дивно, благо вама, били су одушевљени збиља лепим призором док им је поглед пуцао преко крошњи кестенова. Али, авај, када су спустили поглед, и ја сам свој, од блама.
– Па да ли је ово могуће? Два корака од строгог центра, а овакве рупе и блато. Па ту вам се деца играју – каже моја гошћа.
– Ту их учимо да пливају и када савладају наше баре, спремни су за Дрину или градски базен – покушах опет да ствар окренем на шалу. Али није за шалу. После смо дуго разговарили о нашој националној култури о томе како не умемо да ценимо то што имамо, о срушеном систему вредности, о грађанској култури, конформизму на сопствену штету и тако редом.
А, онај блам, који сам споменула, већ дуго осећам. Док смо се бунили због тога што надлежни парковску стазу која је и приступни пут за станаре нашег блока не одржавају редовно, некако било ми је лакше. Сваког новог директора ресорног јавног предузећа морали смо да зовемо и ургирамо да нас спасе мука – ђа од воде и блата, ђа од несношљиве прашине. Када их умилостивимо да пошаљу грејдер да разгрне џомбе и изравња пут, падне прва киша и ми смо опет на старом. Од барица до језераца прође пар месеци и опет зови, ургирај, сликај, пиши, апелуј. И тако смо се навикли на живот у блату и прашини. Ево, већ пар година, нико се јавно не буни. Навикли смо и да се пробијамо између аутомобила чији власници имају пара за бензин да се докотрљају до центра града, али немају да плате паркинг пар корака даље иако тамо увек има места, а код нас нема. Па онда нагазе парковску траву чекајући да неко ослободи место, испразне пиксле и побацају све што им прља аутомобил. Зашто да не, код нас је ионако штрокаво. Онда их чујемо како псују што су одвалили ауспух на нашим рупама, прете да ће тужити Град за надокнаду штете, а ми ћутимо. Као што рекох, навикли смо, нарочито ми који имамо два улаза па дворишни можемо и да заобиђемо. Ћуте и они који имају само тај улаз у своју зграду. Није добро што је тако. Јунг би то објаснио колективно несвесним, наслеђем од предака, у нашем случају да трпимо, Радомир Константиновић паланачким духом, Јован Цвијић рајинским менталитетом. Упорним одржавањем тог менталитета потиштених и сервилних људи у непрестаном страху за голи опстанак, данас смо се претворили у најпослушније поданике на свету. Газићемо по том блату, пустићемо да на нам обећавају до изнемоглости како ће за пар дана решити проблем и све укруг, опсоваћемо када се спотакнемо, уместо да разменимо добар дан, рећи ћемо ово више нема смисла и отићи ћемо да платимо порез на своје станове у центру града са погледом на сопствену бруку. Ако, ко нам брани.
Што се мене тиче, ја сам све пробала и да зовем и да ургирам и да апелујем и да врбујем високо позиционираног комшију да искористи свој утицај јер то је и његова брука. Ништа. Таман сам се спремала да употребим квиска и позовем градоначелника, кад у уторак, о, радости, прошао грејдер.
И, да није било кише, не би било ни овог текста. Али пала је током ноћи, а нама су се наше барице вратиле већ у среду ујутро. За који дан наћи ћемо се у познатом амбијенту. Само ја ћу сада да променим плочу. Почећу да браним надлежну господу. Тешко њима са нама. Ћутимо и пуштамо их да раде у уверењу како ми волимо своје блато, како нам је лепо у нашем брлогу. А када градоначелник буде видео како се наш ћошак претворио у ругло града, има све да их посмењује.
А ко ће нас да казни, што их не терамо да буду бољи? Што захтевамо, то и добијамо. Зар не?
Зорица Вишњић
