НОВА КЊИГА – СЕЋАЊЕ НА НАТО БОМБАРДОВАЊЕ – Када на небу уместо звезда гледаш ракете

НОВА КЊИГА – СЕЋАЊЕ НА НАТО БОМБАРДОВАЊЕ – Када на небу уместо звезда гледаш ракете

Навршило се деветнаест година од почетка НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије. Прве непријатељске ракете на батајничком аеродрому дочекао је и један наш суграђанин

Прву ноћ бомбардовања и прве ракете као инструктор навигатор-летач на транспортном авиону Антонов АН-26 у саставу 677 транспортне авијацијске ескадриле у Батајници је дочекао Лозничанин Љутомир Рундић, старешина Војске Југославије од 2006. године у пензији, који је своја сећања на те дане преточио у књигу “Досањано небо”, чије се објављивање очекује ових дана. Нама је испричао делић онога што је у њој записао.

– На матичом аеродрому Батајница нашао сам се по повратку са задатка превожења ракета за авионе Миг 29 на аеродромима Лађевци код Краљева и Поникве код Ужица. Цела посада је морала да остане на аеродрому јер није било више могућности за евакуацију – почиње своју причу Љутомир Рундић.

Подсећа нас да су напади трајали једанаест недеља и да је у њима, према проценама више извора, погинуло између хиљаду двеста и две и по хиљаде људи, као и да су у бомбардовању, које је без прекида трајало 78 дана, тешко оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе.

– У предвечерје удара, који су били потпуно извесни, наша јединица је читаву седмицу развозила убојна средства за авионе Миг 29, по свим аеродромима које смо тада поседовали. Тог 24. марта 1999. године цео дан смо летели и онда слетели у Батајницу у 18.45. Авион смо паркирали поред торња јер је тако било наређење из јединице – каже Рундић.

Од дежурних официра су чули да је аеродром евакуисан и да су остали само дежурни. Удар се очекивао и зато су отишли у склониште.

– Остао сам напољу са двојицом колега, седели смо и причали. Око 20 сати су полетела два ловца Миг 29. Претпоставили смо да је почео напад чим авиони полећу у пресретање, а онда се изнад Нове Пазове појавила летелица са упаљеним фаром за слетање. Мислили смо да се враћа наш авион, а онда схватили да према нама лети ракета. Док смо спуштали поклопац на склоништу, ракета је погодила хангар ескадриле, само десетак метара даље. Удар нас је бацио на земљани под, а онда је кренула получасовна канонада – сећа се Рундић ноћи првог удара.

Никоме није било свеједно, неки су се први пут нашли у оваквој ситуацији, а његова срећа, како каже, била је што је све то већ преживео у Мостару и на другим ратиштима у БиХ, па је релативно мирно поднео ударе. Када су око поноћи изашли из склоништа, призор је био стравичан! Хангар техничког састава је буквално “одуван”, као и кров зграде ескадриле.

– Аеродром је горео, многи авиони су оштећени, ниједан хангар није био читав. Неким чудом торањ аеродромске контроле летења остао је недирнут. На згради јединице сви прозори и врата били су полупани, неки изваљени из зида. Око пола три кренуо је други удар и пало је још шест ракета, а са свитањем напади су престали. У пет се стишало. У другом таласу погођен је и торањ. Команда 204. ловачког авијацијског пука била је погођена са две ракете, једна је погодила крило зграде у коме се налазио центар везе, а друга централни светларник. Око осам сати у јединицу су се вратиле и остале старешине. Тог јутра пребацили смо на аеродром Сурчин све неоштећене и исправне авионе – испричао нам је Рундић.

Ово је само једна од прича које је забележио и сачувао заувек међу корицама књиге која је у штампи. Тако ће читалачка публика ускоро моћи да прочита какав је осећај када се на небу уместо у звезде гледа у ракете. 

С.П.

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )