НАШИ СМО – Последњи Србијанац
Знате ли за филм “Последњи Мохиканац”? За неких двеста година неко ће моћи да сними “Последњи Србијанац”, судећи по ономе што чух ових дана од првог човека државе, а он рече да има да нас нема. Мислим, популационо зато што нас је све мање.
Рекао да је у Србији број рођених по мајци 1,44 и да је потребно да буде 0,8 више да би постојала проста репродукција у земљи. Каза и да Србија тренутно има 6.995.808 становника, али ће, уколико се наставе негативни трендови, 2060. имати између 3,9 милиона и 5,5 милиона становника, као и да је могуће да по “конзервативном сценарију” од 3,9 милиона становника 1,7 милиона буду пензионери. Озбиљна ствар. Врло. Толико да је одржао ванредну прес-конференцију и саопштио да сваког дана “губимо” 107 људи, да становништво губимо већ 67 година, а последњих 27 имамо негативни природни прираштај. Годишње, то чух ове седмице, мање нас је за 40 хиљада душа. Шта радити?
Добро је да се држава сетила “беле куге” која одавно влада. Влада Србије донела је стратегију и мере за подстицај популационе политике па ће за прво дете мајке добијати 100.000 динара једнократно, а за друго 10.000 месечно две године. За треће дете добијаће 12.000 динара месечно у току десет година, а за четврто 18.000 за исти период. Помињао је и “гвоздене пукове” и још доста тога, а све речено изазвало је буру опречних мишљења. Огласила су се разна удружења и жене које су одбиле да “буду машине за рађање” и неће да им децу повезују са никаквим пуковима и политиком.
У свему што држава предузима, осим што се деееебееело касни са узбуном, има и контрадикторности јер и сам председник рече да тамо где су најбогатији има најмање деце. Односно, није све у парама. Људи, ваљда, децу треба да имају зато што их желе, а не да би добили оволико, или онолико новца. Нису наше бабе и деде имале по четворо, петоро браће и сестара само зато што није било телевизије па су им се родитељи бавили “сиротињском забавом” него су хтели “пуну кућу”. Дошла су друга времена у којима, чини се, имате све, али немате сигурност, извесност, наду. Међутим, колико младих, а они треба да стварају потомство, планира да после школовања остане овде, оснује породицу и има бар једно дете, колико ће родитеља спречити дете кад има шансе да оде “преко”, ако може наћи посао и боље зарађивати него овде? Ко жели да има четворо, петоро деце и сутра гледа како се муче, да им не може приуштити ни основне ствари, а камоли летовања, зимовања и остало? Да их гледа незапослене, да им мајке пеглају веш иако су загазили у четврту деценију и немају ни жене ни свој кров над главом?
Није решење у плаћању. Треба мајци омогућити да дете смести у обданиште, да зна да је и после породиљског чека радно место, а не биро, да ће дете гајити у стабилном, сигурном друштву. Свега тога одавно нема, а ако ћемо поштено, ко може гарантовати мајци која роди треће-четврто дете да ће ове мере бити на снази и за пет, десет година. Превише смо чули обећања последњих неколико деценија која су само то и остала. Додуше, нису данашње жене, али ни деца као она некада, а родитељи још мање. Друго, не треба рађање да буде обавеза, дуг према држави, већ лични избор, пре свега жене. Она ће се породити, нико други. Ово су гадна времена, где се најлакше не мешати, све под девизом треба децу “пустити да дишу”, само је питање чега ће се надисати. Ових дана је у једној градској основној школи одржана заједничка трибина о професионалној оријентацији за осмаке и њихове родитеље. Од око 90 ученика дошло их је тридесетак, а било је и ШЕСТ родитеља. Деца ускоро треба да донесу прву од најважнијих одлука која им може одредити даљи професионални и живот уопште, али ваљда су маме и тате имали преча посла. А онда се чудимо како су деца незаинтересована и само буље у телефоне.
Дакле, много је сложенији тај сценарио “Мохиканац-Србијанац” него што се то некима чини на први поглед.
Саша Трифуновић
