СА ВИДОМ ОГЊЕНОВИЋ У ”СВЕТУ ЖЕНА” – Истину је најтеже доказати (ВИДЕО)
У оквиру програма ”Свет жена”, лозничког Центра за културу, у препуној Галерији Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић позната књижевница и редитељка Вида Огњеновић представила је синоћ свој нови роман ”Максимум”
Књижевница и редитељка Вида Огњеновић гостовала је синоћ у Галерији Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић у оквиру програма ”Свет жена” који приређује лознички Центар за клутуру ”Вук Караџић”. Пред препуном галеријом представљен је њен нови роман ”Максимум” који је, према речима Гојка Божовића, главног уредника ИК ”Архипелаг”, издавача књиге, наишао на добар пријем код читалачке публике, о њему се говори и тек ће се говорити јер, иако се радња одвија у последњим деценијама прошлог века, читаоци могу пронаћи неке од кључних изазова савременог доба.
Професор Максимилијан Вајнер Максимум светски је признат историчар уметности, стручњак за наивну уметност, који доживљава хајку, а што више одговара на нападе, то већи део јавности почиње да верује да ту нечег има. У 22 поглавља Максимилијан, његова супруга и пријатељи покушавају да осветле догађај који је узбудио јавно мњење и у којем учествују бројни актери са различитих страна дајући свако своју верзију истине.
– На самом крају романа, када се, како су мислили, све завршило победом оних који су доказали да Максимум не може бити и није плагијатор, он схвата да је најтеже доказати истину и да је она, у суштини, недоказива јер код нас важи народна максима ”Где год нешто шушка, нешто живо има.”. Као да то не може бити ветар. Максимум је доживео један чудан, такорећи немотивисан, недовољно разложан напад, као што такви напади углавном и јесу – рекла је Вида Огњеновић.
”Максимум” је модерно дело које непогрешиво указује на нека од кључних питања савременог доба у којем се поставља питање истинитости било које приче и било ког доказа. Са различитих страна допиру многобројне истине и тек ако бисмо их успели посложити и промислити, добили бисмо, колико – толико, целовитост слике. Начин на који Огњеновићева приповеда у овом роману иде управо тим трагом – мноштво сведочења, од којих се нека допуњују и прожимају, а друга снажно међусобно потиру. Све на чему је почивао стручни ауторитет професора Максимума доведено је у питање и довољно је свега неколико чланака у новинама да се покрене лавина сумњи и интрига која односи грађанско достојанство и интегритет једног дотад неспорног човека.
– Можемо препознати Београд крајем седамдесетих и тешка јавна сумњичења којима је Данило Киш био изложен поводом ”Гробнице за Бориса Давидовича”. Јавне књижевне, друштвене па и политичке полемике која се водила око те књиге. Овде није реч о писцу, већ о сликару. То измештање из савременог контекста помаже да се саживимо са јунацима књиге. Овај роман је необично актуелан и што више читамо о истрази коју спроводи комисија формирана да утврди истину, то више видимо колико говори о механизму хајке и јавног прогона. Он сведочи о томе како они који у јавном простору бивају доведени под сумњу лако бивају напуштени, остављени сами, без пријатеља и сарадника. У свету хајки многи се лако стављају не на страну прогоњених, већ на страну прогонитеља. Често је цитирана Кишова реченица да је боље бити међу прогоњенима него међу прогонитељима, али у модерна времена већина бира да прогони – рекао је Божовић.
Ауторка је рекла да јој Киш није био непосредна инспирација, али је био одличан и врло сликовит и знаковит пример.
– Код нас хајка на неку личност или појаву није непозната. Она је код нас домаћа радиност – нагласила је Огњеновићева.
Трема
Огњеновићева се захвалила публици што је дошла у толиком броју, а нарочито мушкарцима зато што су дошли на ”женско вече”.
– Хоћу да нагласим да имам трему и да сваки писац треба да је има када дође у Лозницу јер је ово нека врста културног завичаја. Близу је Тршића и овде је књижевност посебно на цени, разумевање књижевности је другачије и очекивања од ње су већа – казала је списатељица која је прочитала и два одломка из романа ”Максимум”.
Н. Т.
