НАШИ СМО – Београд
Још почетком деведесетих година прошлог века, Румун, који је сплетом животних околности дошао у Лозницу, где је радио као ТВ механичар у једном приватном сервису, рекао ми је реченицу (на солидном српском језику) коју у први мах нисам сасвим добро разумео – Србија је Београд! Помислио сам, како то, буразеру, очигледно ниси свестан да је и наша Лозница у Србији. Онда му објасних да Дрина јесте у близини, али да је и овај лепи град део Србије. Он потпуно самоуверено одговори – “Знам ја то, нисам пао с Марса, али хоћу да ти кажем да се овде код вас све врти у Београду”. Тамо су најбоље радње, кафане, мајстори, најбољи сервиси, све! Једино се у Београду може пронаћи овај део који треба да заменим и поправим твој телевизор. То ти говорим, овде тога нема. Онда је на тренутак застао и потом наставио да крпи мој не толико стар технички уређај, иначе, светски познатог произвођача, али приликом транспорта возом из Аустрије, где је купљен, поприлично оштећеног, негде на путу до царине у Лозници.
Није у овој причи више ни важно то да ми је Румун успешно отклонио квар, у ствари скарабуџио, што је особено и нама Србима, и од ничега направио нешто што је трајало наредне скоро две десеније! Телевизор је радио, међутим, та реченица – Београд је Србија – често ми је пролазила кроз главу ових година. Да ништа не измишљам, имам и сведока који је такође све то чуо и с којим сам много пута помињао Румуна и његову, сада схватам, до бола тачно изречену констатацију. Београд јесте престоница, али и много више од тога. То је, рекао бих, држава у држави.
Што тако мислим?
Па зар нам избори за градску власт у БГ нису свима сели на теме протеклих месеци? Зар се политичари нису утркивали за фотељу градоначелника као да се боре за престо целе планете? Зар се нису поново понашали као деца којој никада није довољно игре и снимања до даске излизаних, смешних, па често и тужних видео-спотова током кампање? Зар нису трошили милионе динара на политичку пропаганду, а могли су бити употребљени за много лепше и корисније ствари?
Елем, цела Србија дигнута је на ноге због тога ко ће седети у фотељи престоничког кабинета. Нећу овај пут помињати број кандидата, њихову озбиљност, па и реалност, нећу оцењивати ко је бољи а ко мање лош, ко је победио а ко изгубио, једино ћу признати да ми је драго што се и то завршило. Избори за власт у главном граду велика је ствар за државу, али волео бих да се барем део толике пажње јавности усмери и на проблеме који море нас са локалног нивоа. Жао ми је што на националним фрекфенцијама чешће чујем када је нестало струје или пукла цев на Чукарици или Карабурми него то да у Лозници леже тоне опасних материја, на чије измештање чекамо више од деценије. То на ред дође тек када тим медијима зафали сензација, па онда крену да се чуде откуд то, како то, зашто то, или када политичким структурама добро дође да баш у јеку кампање истакну да ће тај проблем врло брзо решити.
Надам се само да ће овај пут огрлица недавно датих обећања стварно завршити на врату наше Лознице и да ће следећи Осми март дочекати без опасних материја, лепша, здравија и задовољнија. Да се неће све завршити са неколико већ завелих каранфила или саксија са ономад промрзлим цвећем. У то име, уз дан закашњења, без тих цветова, новчаних честитки или парфема, свим лозничким дамама од срца честитам празник жена и желим да буду паметне, успешне и лепе, као до сада.
Слободан Пајић
