МАРТА ЖИВАНОВИЋ ИЗ АМАЈИЋА – Казахстанка поред Дрине

Када је дошла у Србију, није знала српски, али га је брзо научила и навикла се на нову средину као да је овде рођена. Каже да су овде људи веома фини, пријатни, а свиђају јој се и клима и природа. Кад се чује са својима, ухвати себе како размишља на српском и треба јој мало времена да се “пребаци” на матерњи језик

Љубав човека одведе понекад у крајеве за које готово да није знао да постоје и није сањао да ће му под неким далеким небом бити нови дом. Тако је живот изрежирао да Марта Живановић, девојачко Јесенгалијева,  у свом Казхастану упозна Жељка из Амајића код Малог Зворника и од пре нешто више од деценије постане становник малог брдског села у Подрињу. Данас је мајка Предрага  који иде у четврти разред и двоипогодишње Викторије, а ради, на одређено време, као наставница енглеског језика у Амајићу и Великој Реци.

За некадашњу Југославију је знала, али није, иако јој је супруг причао о овдашњем животу, могла претпоставити како се живи у овом делу Србије. У старту је себи рекла да ће бити отворена и покушати што боље да  се привикне на нову средину и у чему је и успела. Када је дошла, није знала српски, са мужем се споразумевала на руском, али га је научила и одлично говори наш језик.

Овде се баш много једе

– Пробала сам да сазнам што више о новој средини преко интернета, а док нисам стигла међу људе који причају српски, нисам могла да савладам језик. Овде сам наишла на много разних обичаја, било ми је необично што се неког дана не ради јер је “црвено слово”, мада ми је Жељко о свему томе причао. Све ми је било истовремено и чудно и занимљиво, а захваљујући супруговим сестрама, научила сам све што сада знам. Спремам сва јела која су део српске кухиње, припремам славу и постала сам права српска домаћица – прича уз осмех Марта коју од завичаја дели неколико хиљада километара.

Пре доласка у Србију није пила кафу, што сада чини, каже да се овде баш много једе, а нарочито за славе и слична славља када све иде “по реду” од супе до печења и торти.  Овде је другачији менталитет него у њеној домовини, а људи су веома фини, пријатни и сви желе да помогну, прича она. Разлика је и у времену, у њеном крају, на западу Казахстана, где се Урал улива у Каспијско језеро, готово увек дува ветар, зиме су оштре, а лета врела, док је овде  клима знатно блажа, а посебно јој се допада  рељеф.

– Свуда су зелена брда, шуме, потоци и реке, баш ми се свиђа природа у Србији. Одакле долазим све је равно, а овде ми је било необично када сам први пут дошла и колима  кренули узбрдо у Горњи Амајић, део села где живимо – објашњава разлике ова наставница енглеског језика.

Кад подсећаш на Кинезе

Предаје деци од петог до осмог разреда и много воли свој посао. У граду Атирау, где јој живе бака, мајка и млађи брат,  2004. је завршила студије енглеског језика, а убрзо по доласку у нову земљу почела је да ради, али још увек на одређено.

– Предајем у школама “Милош Гајић” у Амајићу и “Никола Тесла” у Великој Реци. Због деце и обданишта привремено станујем у Малом Зворнику па свакодневно путујем на посао, викендом сам у селу где увек има нешто да се ради, а имамо и малињак. Волим да радим са децом, а у школама сам одлично прихваћена. У почетку сам морала да објашњавам ђацима, а често одраслима, да нисам Кинескиња, на које их ваљда подсећам, и да у Азији живе и други  народи. Ђацима објашњавам и на карти показујем  где је Казахстан причам им о томе како је тамо и њима је то интересантно.  Донела сам национални инструмент домбру, па некада нешто и одсвирам деци и буде нам лепо – каже она додајући да једну земљакињу има у Лозници.

Од доласка у Србију ниједном није ишла у Казахстан. Мада јој се баш свиђа и добро се уклопила у нову средину, каже да јој недостаје разговор на њеном, казашком језику. Њена мајка је долазила да види унуке, а са својима у Казахстану “чује се и види” преко интернета. 

Марта каже да јој је када је дошла у Србију све било ново, људи, језик, култура, обичаји, образовни систем, али се толико прилагодила као да је овде цео живот.  Често, када се чује са својима, ухвати себе да јој треба времена да се “пребаци” на казашки јер одавно размишља на српском.

Т.М.С