НАШИ СМО – Срећа
Прочитах да је Државна лутрија Србије у 2017. години увећала промет за 23 одсто у односу на претходну и остварила укупан годишњи промет од 6,1 милијарди динара. Кажу да су игре на срећу бројније и привлачније што су економска криза и немаштина веће па људи у немогућности да радом стекну довољно новца, искушавају своју срећу.
Многи између среће и новца стављају знак једнакости. Све је ствар посматрања, карактера и схватања. Латинска пословица каже да “Није срећан онај ко има што жели, већ онај који не жели оно што нема”, можда је тачно да се “Срећа састоји од избегнутих несрећа”, или је да су “У срећи сва питања решена”. Како год било, многи срећу везују за новац. Чини се обичном човеку, притиснутом између мале плате, коју колико год радио, не може да увећа, високих рачуна, кредита и сталних очекиваних и неочекиваних трошкова, да би био срећан, тачније решен свих брига, да има довољно новца. Где данас најбрже наћи гомилу шушки него у играма на срећу. “Пукне” те седмица и све си решио.
Било је код нас седмица које су некоме доносиле два, три па и четири милиона евра. Верујем да ће сад многи, бар на микросекунд, помислити шта би радили да им се то деси. Како би знали шта би купили, како више не би ишли на “лоше, плаћени посао”, шефу “рекли све што мисле”, а и осталима који им балансирају по нервима. Има на ту тему одлична тв драма “Мала шала” из 1991. у којој главну улогу игра Лазар Ристовски. Он није склон чашћавању друштва у кафани па се два пријатеља с њим нашале пуштајући му видео- снимак преваре га да је убо седмицу. Он одмах крене да решава све што му смета, одбруси директору школе у којој ради, супротстави се ташти која га малтретира, напушта жену… не знајући да пара нема. Понашање човека који трпи због финансијске несигурности па кад помисли да је стекао “проговори”.
Xаба некоме сав новац света ако нема с ким, или због кога да га троши. Имати новца не гарантује и срећу која се не може купити, мада се некада, можда, учини баш супротно.
Нема рецепта за срећу. Често у јурњави за њом, нарочито у несрећним, тешким и несигурним временима, људи не виде да је она ту, поред њих, само није гламурозна, није какву је замишљају док је траже. Срећа може бити ако човек има бар једног пријатеља којег може у невољи позвати у било које доба дана или ноћи, некога са ким може дуго да ћути и ужива у заједничком слушању тишине. Срећа је, бар за мене, кад мој тинејџер млати рукама препричавајући ми гласно по десети пут како је дао гол на утакмици, а очи му сијају као рефлектори, или кад водимо “озбиљне мушке” разговоре, а он изненади зрелим мислима. Срећа је кад човек, или жена, знају да их код куће чекају очи које их читају боље од сваког скенера и знају шта тачно треба рећи, или учинити. Мени је срећа што и после три и по деценије осећам топлину кад у својој осетим њену руку и често помислим, док гледам те плаво-зелене очи, да сам своју “седмицу” одавно добио. Време у којем трајемо далеко је од срећног, али можда и нисмо толико несрећни колико нам се чини, или колико нас у то убеђују, можда смо много богатији него што то показују наши новчаници, јер и “богати плачу, зар не?”, само да можда срећу најпре потражимо поред себе, а најпре у себи.
Кратак је живот да јуримо имагинарну срећу и крупне ствари док нам важне ситнице клизе између прстију. Зато уживајмо у “седмицама” које смо већ освојили, онима који нас воле и који нам се радују. Пре него што кажете да немате среће, осврните се око себе и пажљиво погледајте. Можда сте срећнији него многи само то не видите гледајући туђу “срећу” на четири точка, три спрата, или изражену у другој “валути”.
Саша Трифуновић
