НАШИ СМО – Релативизација
Не знам за вас, али мене релативизација било чега ужасно нервира. То доживљавам као покушај најпровидније и најпримитивније манипулације било да долази од саговорника у приватном разговору или у јавном обраћању. У приватном јасно ставим до знања саговорнику шта мислим, а када то безобразно фолирање долази од званичника, обавезно се свађам са телевизором. Ваљда то иде са годинама. Већ смо све видели, знамо како почне и како се тако нешто заврши па нам је и праг толеранције нижи. Нарочито када се на клацкалицу ставља насиље. На пример као у случају медијски експонираног психотерапеута који је не тако давно убиство жене и детета ставио у други план јер је желео да чује и другу страну пошто му се учинило да је човек био изнервиран поступцима жртве. У ситуацији када имамо ескалацију породичног насиља сваки коментар је врло осетљив због порука које би на погрешан начин могле да стигну до потенцијалних злотвора. Зато је “друга страна” посао за судије које одмеравају казну, евентуално за неку научну дебату из које бисмо добили одговоре шта покреће такве злочине и како их предупредити, али никако није за површне медијске садржаје из којих би се могло закључити да је жртва крива. Психотерапеут се после правдао да није тако мислио, али штета је већ начињена.
Ових дана запрепастио ме је државни секретар у Министарству културе и информисања који је у случају најновијих претњи новинарима желео да чује и другу страну. Баш ме интересује како би овај бивши новинар водио разговор са једним насилником. Шта би га питао и шта би са одговором који би добио? Ја бих волела да знам шта је овог државног чиновника, бившег новинара и уредника, подстакло да се руга својим колегама и када показује разумевање за оне који их угрожавају и када им малициозно саветује “да се сами штите”, а нарочито када изражава уверење да су претње измислили због стицања популарности. Јадна земљa у којој пут до препознавања води преко батине или, далеко било, читуље. А, гледали смо и једно и друго.
Који дан раније два пута сам прочитала одговор познатог адвоката на питање како би он конципирао одбрану убице премијера Ђинђића. “Ја бих му рекао да призна и да каже да је убио из патриотизма, он би добио ореол једног патриоте, родољуба, као што је, рецимо, убиство Фердинанда, оно с Принципом”. Шта је ово? Разметљива самохвала једног адвоката или политичка порука неком другом? Шта год да је, опасно је. На страну што је такво неумесно поређење увреда и за Принципа и за Ђинђића.
Да ли треба истицати да оно што приватно из било ког разлога или анимозитета може да помисли грађанин Александар Гајовић, то не сме да каже државни секретар Александар Гајовић. Његов посао је да ради на унапређењу медијских, као основних људских слобода, а не да потпирује нетрпељивост према другачијем мишљењу. Хоћемо ли једног дана читати како је Ћурувија самог себе убио с леђа или да је Панић самог себе на смрт претукао, да је Митрић себе пресрео у мраку бејзбол палицом, Бранкица Станковић потплатила навијаче да је јавно шиканирају, а Анастасијевић подметнуо бомбу себи на прозор. Или би порука требало да гласи, слободно ударајте, батина нема два краја?
Исто може да се чита и страшна порука Томе Филе – није проблем у атентату него у невештој одбрани. Уосталом, у далекој будућности наћи ће се већ неко ко ће од убице напаравити националног јунака. Сачувај нас Боже од такве историје и таквих јунака и ђавољих адвоката било којом професијом да се баве.
Дакле, све што сам хтела да кажем своди се на једно – сваки облик насиља мора бити недвосмислено осуђен. Нема али. Нема реалтивизaције. Крај.
Или да станемо у ред, па шта нас задеси.
Зорица Вишњић
