ЛОЗНИЧНКА НЕНА СТАНИЋ (17) – Без виолине неће моћи на академију

Таленат Нене Станић (17), наше суграђанке која успешно корача музичким путем у жељи да једног дана наступа на светским сценама као призната виолинисткиња, само је делић онога што ова надерена Лозничанка носи у себи. Музика јој је у генима, наслеђеним још од прадеде, а марљивим радом ова ученица другог разреда Средње музичке школе “Исидор Бајић” у Новом Саду достиже и значјне успехе на такмичењима

 Проблем са којим се Нена Станић носи већ неколико година је неадекватан инструмент на којем свира, а за виолину достојну њеног талента, али и потреба које захтева будуће академско образовање, неопходан је много већи новац од онога који са својом самохраном мајком и старијим братом може да обезбеди. И поред тога, осмех и скромност јој је оружје којим разоружава саговорника већ при упознавању, а сваком изговореном реченицом потврђује да је пред њим паметна, пристојна и лепо васпитана девојка. Поруку да се “и највећи таленти губе у нераду”, записану на зиду Основне музичке школе “Вук Караџић”, добро је упамтила још када је први пут у њу крочила и зато данас за себе каже да има радне навике, које јој омогућавају да постигне све што замисли.

– Као мала сам показивала склоност ка музици и мајка Сабина је намеравала да ме упише на соло певање. Нисам ни размишљала о виолини, али сам маштала о клавиру и гитари. Онда сам срела мајку мог друга, која је рекла да предаје виолину и она ме је убедила да први пут узмем у руке тај инструмент. Истог тренутка сам се везала за виолину и одлучила да свирам на њој. Била сам други основне, а припремни разред музичке, када сам почела на класи професорке Снежане Зарић. Са њом сам се дружила до краја шестог разреда музичке и она је најзаслужнија за моје напредовања и љубав према виолини, али и за одлуку да наставим у средњој музичкој – прича Нена.

Wена даровитост није се могла сакрити, па су убрзо почела и такмичења. Са већине се враћала са првим наградама, док су је на клавиру пратили професори Божа Бановић и Наташа Турнић Ђорђић. Имала је и око 50 наступа на приредбама, концертима, манифестацијама, али и програмима у ОШ “Кадињача”, чији је била ђак. Ипак, до сада самостални солистички концерт није имала, мада машта и о томе. Нена истиче да је већ у петом разреду одлучила да иде у средњу музичку и то у Београд, али онда се десило такмичење у Новом Саду, где су јој се допали професори домаћини, тако да се предомислила и решила да настави школовање у “равној Војводини”. Пријемни испит положила је са максималним бројем бодова и ушла у класу професорке Мирјане Хајдуковић Давидовић. Сада живи у женском средњошклском дому, где јој је обезбеђен смештај и храна. Жели да се упише и на Музичку академију, али, како каже, за то нема материјалне услове, а ни одговарајуи инструмент.

– Сада сам други средње и усавршавам технику, а следеће године већ добијам програм за пријемни на Академију. Нажалост, још увек свирам на инструменту за основну школу, најдаље за шести разред, немам адекватан свом узрасту. Потребна ми је виолина која би задовољила потребе средње школе, али и уласка на Академију, а за такву треба од 1.000 до 1.500 евра. Добар инструмент захтева и бољу опрему, гудало, жице, кофер. Квалитет виолине коју имам, кочи ме у напредовању и усавршавању. Ниједан професор на Академији неће ме ни погледати уколико немам добар инструмент. Мајка је незапослена и живимо од социјалне помоћи, а од тога није могуће скупити за виолину. Није довољно ни за живот. Старији брат Немања је због мене дошао у Нови Сад, да ми притекне у помоћ у сваком смислу. Он ми је ослонац и подршка. Нашао је посао и од своје конобарске скромне плате  помаже ми колико може. Он иде и на родитељске састанке, када треба, да мајка не долази из Лознице. Отац Раденко преминуо је пре пет година и од тада мајка, која је особа са инвалидитетом, брине о мени – искрена је Нена.

Градска управа помогла јој је када је куповала прву виолину, помогли су и када је требало платити упис у средњу школу, а Нена се нада да ће и сада помоћи да се прикупи новац потребан за бољи инструмент без којег јој нема уписа на Академију.

Жеље и планови

Нена машта о томе да једног дана свира као солиста на концертима, мада је одушевљена и свирањем у школском симфонијском оркестру с којим је у Белгији недавно освојила прво место. У почетку је планирала да постане наставница виолине, што би и сада волела да ради.

– Академија је оно чему стремим, постоје солуције и за одлазак у Словенију или Аустрију, али ја желим овде да останем. Циљ имам и идем ка њему – храбро изговара Нена.

С. Пајић