НАШИ СМО – Задушнице
Сутра су задушнице, дан намењен онима који су нас напустили, којих треба да се сетимо и припалимо свећу за покој им душе. Дан када би требало мисли да усмеримо ка успоменама и тренуцима вредних сећања.
По неким обичајима, на гробље, и у цркву, носи се кувано жито које подсећа на Христове речи да “Зрно тек кад умре род доноси, и то не у мраку, него у светлости сунца”. По другим, чини ми се оним обичајима које смо и претерано прихватили, на гробље се износи храна, коју би требало поделити сиротињи, али и другима који се ту затекну. Признајем, као дете сам волео да се на задушнице “послужим” храном са гробова бабе, деде, стрица, чак ми је увек деловала укуснија, ваљда зато што се припремала с посебном наменом, неко би рекао с пуно љубави, у шта не сумњам, или је то само била необичност која се, обично, свиђа деци. Народ смо који поштује претке, барем на оваквим местима.
Нажалост, не могу се одвојити од осећаја да ми се то претеривање у изношењу хране нимало не допада. Нека ми неко објасни зашто је нормално на гробље износити торте, колаче, поховано месо, сарму, одлеђено воће из замрзивача, димњено месо, обланде у свим комбинацијама, крофне… Ајд, ово последње и да прихватим као део традиције и, што би рекли – “руке ради”, али све друго, мислим да је гурманијада на непримереном месту. Чак се и на таблама у кругу гробља препоручује да се не доноси храна и да се не оставља на гробовима јер, признајмо искрено, није пријатно посматрати како пси луталице шетају по мртвима и глођу оно што је спуштено на хумку. Животиње не знају за задушнице, оне се боре за опстанак, али много теже је посматрати људе који са врећама преко рамена, праве слалом од споменика до споменика и скидају све оно што је неко оставио крај гроба покојника. Гужва на овај дан сама по себи је, некако, оптерећујућа за посетиоце гробља, па кад се томе дода још храна и пиће, све почне више да личи на вашар него на двориште вечних кућа упокојених. Од овакве праксе се не одустаје без обзира на временске прилике. Не мари народ на то да ли је ветар, киша, снег, мраз или сунчан дан, цегери се носе. Деценије пролазе, а ова навика се тешко мења, народ воли да понесе и изнесе и зато сматрам да не би било згорег да неко од црквених веродостојника константно указује на паганство или лошу навику претеривања и неумерености у свему. Што рече један мој пријатељ – неће се мртви најести. Једу живи, и то храну са земље којом су прекривени ковчези покојних. Не видим ту никакву оправданост, чак ни хигијенску јер ко би у другим околностима чучао и јео са софре распете по земљи. Оно наше – ваља се – често поприма форму поштапалице и немуштог одговора на питање а шта то ваља? Ако је неком до гозбе на тај дан, нека то обави у кући. На гробљу, ваљда, треба да будемо достојанствени и да прозборимо коју реч о сећањима на оне којих више нема. То ми се чини примеренијем. Да не помињем непријатне ситуације, које ћемо свакако сутра доживети када са свих страна нагрну малолетна деца, коју су родитељи послали да просе, не због глади, већ из неког другог разлога. Знам да се и ранијих година дешавало да ти “изненадни посетиоци” однесу и целу торбу, а узимање хране, коју сте тек спустили поред крста, појава је коју ретко ко није доживео. То нестане брзином светлости.
Поражавајуће је гледати потом џакове пуне најразличитије хране, остављене крај зида капеле или уз жичану ограду, по коју пред крај дана долазе комби-возилима. Значи, та храна није узета због глади, већ да би завршила ко зна где. Нема везе да ли је гробље сеоско или градско, атмосфера је слична. Можете ли замислити како ходате гробљем у неком граду ЕУ и да тамо видите некога ко поставља бели папир или огроман столњак и на њега сву набројану храну с почетка приче. Сумњам да је то могуће, али, можда је зато Европа – Европа, а наша Србија, само наша Србија.
Поштујући традицију и обичаје онако како то треба чинити, имамо времена да се променимо до 2025. године, а онда нам можда и понуде карту за улазак међу европски свет.
Слободан Пајић
