НАШИ СМО – Срећни људи
Док авион из Абу Дабија, крцат путницима, слеће на аеродром у прохладни Београд, осећам благу језу у костима које су до јуче упијале топлоту вреле Аустралије. Ухватим себе да жељно очекујем баш тај хладни талас и мирис зиме у ваздуху и чврсто тло под ногама, што је логично после дугог лета. Понекад вас ново искуство разбије у парампарчад јер схватите да вам је ту где сте провели већи део свог живота, и поред бројних мањкавости, нелогичности и свакодневних проблема који су за неке друге људе непознаница, ипак најбоље. То је и начин да се потврди исправност народне изреке да се гвожђе кује док је вруће јер кад се охлади, тешко га је савити и обликовати.
Први сусрет са том далеком земљом у коју су многи дошли у потрази за бољим животом па ту и остали, деловао је опијајуће не само због жестоке врућине, необичног растиња, палми, еукалиптуса, пуно зелених површина, већ и због отвореног, ноншалантног начина живота. Тако је у Перту, приморском граду у којем је срећу нашао велики број наших држављана. На први поглед ова земља има све оно што ми немамо – топлу климу, квалитетне путеве (шта то беше ударна рупа), скупе аутомобиле, опуштене возаче без ружних псовки упућених баш вама иако нисте ништа скривили.
Опуштеност се огледа и у начину облачења, није блам носити чарапе уз пластичне папуче или једноставно доћи бос у велики трговински центар. Нико вас због тога неће ни погледати. Аустралијанци се не оптерећују тривијалностима и није ни чудо што су неколико година узастопно проглашавани за најсрећнију нацију на свету. Живе у земљи где је прилично лако доћи до посла и ако знате енглески језик, никада се нећете осетити као странац. Што је веома важно, нико старост не дочека без пензије и зато немају ту врсту егзистенцијалног страха.
По животном веку Аустралијанци су трећи у свету што, између осталог, треба да захвале добро организованом здравственом систему. Болнице као апотеке а гужви нема јер се лекарски прегледи заказују и када дођете, бићете одмах примљени у ординацију. Да нисам видела, не бих веровала. На улицама нећете приметити ниједног пса луталицу нити напуштену олињалу мачку, и то није постигнуто само високим казнама за власнике, већ је једноставно, свест људи на том нивоу да им тако нешто не пада на памет.
Оно што ми је посебно привукло пажњу су школе, има их на сваком ћошку, државних, приватних а прво што приметите су разнолике ђачке униформе. Свака школа има своју униформу почевши од ципела па све до ранца. Њиховом образовном систему није потребна сагласност родитеља да се у школе уведе ношење униформи – оне су обавезне и то без поговора. А клинци као и наши, не испуштају мобилне телефоне из руку и хране се претежно у ресторанима брзе хране. Зато су Аустралијанци једна од најдебљих нација на свету пошто деца само копирају своје родитеље. Међутим, наши људи који тамо живе ипак су задржали навику спремања добре хране и скоро сви које сам упознала имају своје мале баште у којима гаје разноврсно воће и поврће, а неки припремају и зимницу укључујући и кисели купус. Е, то је воља, кисели купус на четрдесет степени! Иако су на другом крају света, не заборављају своју земљу и чезну за српским производима па и не чуди што продавнице са нашом робом, често са истеклим роком трајања, одлично раде.
Без обзира на висок стандард, потрошачки начин живота, јер им се може да пуно и често купују, без обзира на културу понашања, оно што је видљиво је свеприсутна отуђеност. Нема дружења међу комшијама које дели само висока ограда а која не би требало да представља препреку. Додуше, и то некада добро дође, бар вам нико не смета, али на дуге стазе није здраво. Зато свуда прођи, али кући дођи. Ма, наши смо.
П.С. Ево дошла ми комшиница и донела кисели купус пошто се мој покварио. То је Србија.
Верица Мићић
