ПРИЧА ИЗ СРЕДЊЕГ ПОДРИЊА – Словенцу Јози одали почаст

ПРИЧА ИЗ СРЕДЊЕГ ПОДРИЊА – Словенцу Јози одали почаст

Ретки су они који се и данас сећају извесног Јозе Словенца, који је пре Другог светског рата био власник пилане у Амајићу код Малог Зворника и био велики добротвор. Сећања су додатно избледела када је део овог села поплављен изградњом ХЕ “Зворник”

Да не оде у потпуни заборав, причу о Јози Словенцу и његовој пилани “на воду”, сачувао је Предраг Спасојевић, учитељ ОШ “Милош Гајић” у Амајићу, прикупљајући грађу за монографију школе “Лучоношиште кроз три века”, а потом и за књигу “Учитељ Жићо”.

– Ово је једна лепа, људска прича која се ослања на Подриње и делом на Други светски рат. Радећи монографију, пут ме је водио до најстаријих грађана Доње Трешњице, Амајића, Читлука, Будишића и Цулина. Многи су ми помињали и пилану. Налазила се на путу од Амајића према Доњој Трешњици, код моста за скретање у Горњи Амајић, тамо где је данас каменолом. Власник је био Јозо чијег презимена се нико није сећао. Знали су да је био Словенац, али нису знали из ког краја Словеније је дошао. Савладао је српски језик, учествовао у свим активностима у селу и помагао свакоме ко му се обратио. Посебно је волео децу и увек им давао поклоне јер он и супруга нису имали своје. Попримио је и све обичаје, а после његове пилане, у коју је касније уградио погон на парну машину, Амајић никада није имао ни један други привредни објекат. Сахрањен је у једној међи где је данас кућа Милоша Лазића. Покојни Величко Лазић Селчо био је добар пријатељ са њим, па је дао да га ту сахране у његовом имању – испричао нам је учитељ Пеђа.

Према његовим сазнањима, пилану је покретала вода, а Милош Деспотовић из Будишића му је испричао да се сећа великог дрвеног точка пречника око пет метара на који је падала вода и сасвим лагано га окретала да се чинило као да стоји. Ипак, машине су радиле брзо “да их ниси оком могао испратити”. Јозе се живо присећао и Драган Милановић, син учитеља Жиће, о којем је Спасојевић такође написао књигу. Вода је, причао му је, јазом доведена до пилане, затим коритима од дасака усмерена на точак. То га је подсећало на америчке филмове о испирању злата. Јозо је често посећивао учитеља, жена му се звала Катица, али пилану су, нажалост, запалили партизани који су по ноћи прешли из Босне, преко Дрине. Како прича Спасојевић, том приликом ухапсили су Јозу по пријави једне жене избеглице (звала се Василија) која је била у збегу у Амајићу. Јозо је касније причао да су га потапали и давили у Дрини, мучили га и тукли. Пуштен је тек после сведочења неколико виђенијих људи из Дрињаче и околине. Међутим, убрзо је умро, највероватније од последица овог немилог догађаја.

– Умро је под помало неразјашњеним околностима 1945. године. Нађен је у Будишићу поред бицикла којим је кренуо ка Малом Зворнику. Јозин гроб је зарастао, а Милош Вучетић из Амајића ми је показао где је сахрањен. Каснијим прикупљањем грађе у раду “Воденице на Дрини и њеним притокама” Боривоја Дробњаковића објављеног 1933. године, пронашао сам податак да је Словенац Јосип Плевел узимао у закуп пилану у Дрињачи од Нурије Пашалића пре него што је изградио своју у Амајићу. Ова пилана била је модернизована, наводи аутор, нарочито откада у њој ради Словенац Јозо. Јосип Плевел уживао је велики углед и поштовање људи из овога краја и запамћен је по добру. Било би ми драго да се пронађу његови сродници – детаљан је Спасојевић.

Спомен-плоча

Потомци поменутог учитеља Жиће Милановића поставили су, ове јесени, спомен-плочу на гробу који је до тада био зарастао, запалили свећу и одали пошту пријатељу њихових родитеља Јози. Његов гроб отргнут је од заборава, а у Спасојевићевим књигама остао је писани траг о овом великом и вредном човеку.

С.П.

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )