ДИМНИЧАР РАДОЈЕ – Димњаци морају да дишу

Пошто многима лето прође без чишћења димњака, кад почне ложење оџачар Радоје Стаминировић има пуне руке посла. Код старих и болесних суграђана после обављеног посла редовно и наложи ватру, њему није тешко, а њима то значи

Свако ко се грејао поред шпорета или пећи зна колики је проблем када у зимским данима димњак заштопа па неће да “гута” дим. Једини спас тада је Радоје Станимировић професионални димничар лозничког КЈП “Наш дом”, који ће сваком димњаку наћи лек и помоћи да се са кровова поново завијори дим, а кућа испуни топлотом.

Познати да све радимо у задњи час, тако ни димњаке не припремимо благовремено него чекамо да стигне зима и тек када наложимо, видимо да се “гуши” и да га затреба отпушити. Онда зови Радоја који стиже у било које доба дана, па и ноћи и у свим временским приликама. Бори се са димњацима на минусу, поледици, суснежици, хода по крововима све како би што пре ослободио један димњак, јер га већ негде другде чека други “пацијент”.

– Чим крене сезона ложења, има пуно посла. Такви смо и нећемо лети да искористимо лепо време и припремимо димњаке него кад запуши, онда видимо шта је требало, а нисмо урадили. Дешавало се да наиђем на димњак који годинама није чишћен па ту мора баш дуго да се ради све док не постане употребљив. Зову људи у свако доба и увек се одазовем, нарочито тамо где има деце и старих  Није се увек лако изборити са свом том чађи и гарежи, али ми је важно да још нема димњака који нисам средио. Уколико је у кући неко стар или болестан, кад завршим посао, обавезно наложим и ватру. Мени није тешко, а некоме ко живи сам то много значи – прича Радоје који се дуже од четврт века “дружи” са димњацима и крстари крововима.

Нашли смо га на згради са тридесетак димњака и он је непогрешиво нашао онај који треба очистити. Јесте почињала па престајала суснежица, повремено дувао ледени ветар, али је он мирно радио свој посао и, наравно, још једном димњаку помогао да ”продише”.

– У димњацима сам налазио, или из њих вадио осињак, летве, цигле, оџаке затворене комадом стакла, светлост пролази као да је све у реду, али дим не може напоље. Ствари урађене само да се напакости комшији – прича димњичар док жустро увлачи и извлачи четку из црног грла димњака.

Радоје чисти  димњаке у Лозници, Крупњу, Љубовији и Малом Зворнику, а када затреба, пређе и на другу обалу  Дрине. Не зна тачан број димњака које “покрива”, али зна да их је баш много и да познаје сваки. Проблеме му праве они који су у фазону “сам свој мајстор”. Такви  почну сами да чисте димњаке или их отпушавају, а онда Радоје мора да вади чекиће, кљешта и сличне ствари које ти “мајстори” убаце и заглаве.

– Волим овај посао и мој циљ је увек да дођем што пре и омогућим људима да имају топао дом – каже он па оде да интервенише на следећем димњаку.

Иначе, од јединог оџачара људи и даље “за срећу” траже длачице са четке, или да се огараве а Радоје, кога грађани зову “Негро” или “Бронхи”  свима изађе у сусрет. 

Т.М.С