НАШИ СМО – Црнило
Неко нас је проклео или смо заслужили лошу карму, постали као гуске у магли, где предуго тумарамо, невољник у живом блату који што се више “вади” све брже тоне. Некако смо изгубили осећај за достојанство и толеранцију, а све више разумевања показујемо за оно чега смо се пре стидели.
Последњи пример острашћености, злобе и глупости, овај је са београдским муралима, са ликовима познатих личности, симпатизера Партизана, пре неки дан прекречених црном бојом. Годинама су осликавани по фасадама и суграђане “гледали” песници Душко Радовић, Бранислав Петровић, фудбалер Драган Манце, кошаркаш Харис Бркић, сликар Љуба Поповић, глумци Зоран Радмиловић, Бора Тодоровић, Слободан Алигрудић, Тања Бошковић, музичари Цане (“Партибрејкерс”) или Гиле (“Електрични оргазам”). За такав вандализам нема оправдања. Како рекоше из екипе окупљене око “Гробарског траш романтизма”, односно Групе ЈНА, која је црно-белим муралима дала омаж познатим партизановцима “Нека је на част човеку који узме црну фарбу, погледа Душка Радовића у очи и уништи га”. Напомена, ово пише звездаш.
Некима је црнило пало на просторе бивше Југе продрло дубоко у душу, па се пренело на нове генерације које су одрастале гледајући ружне призоре, мислећи да су нормални, а деструкција прихватљив вид понашања. Готово ништа овде није свето. Последњих дана се убиство једног човека користи за сакупљање политичких поена, међусобна оптуживања власти и оних који би то да буду, туђа смрт се користи да се нешто ушићари. Образи су као најдебљи ђонови. “Обојена” телевизија је пре само неколико месеци објављивала прилоге у којима је убијеног Оливера жестоко оцрњивала. Живог су га пљували, мртвог га користе да дижу гледаност распредајући о том догађају са “аналитичарима”, све за рејтинг. Више од сто, по некима и 400 хиљада, Грка окупило се ових дана у Солуну на демонстрацијама против употребе речи “Македонија” у било каквом решењу спора између Атине и Скопља. Протест није повезан ни са једном политичком партијом, а циљ је да се БЈРМ упути порука да престане да користи реч “Македонија” у имену. Једна реч окупила је толики свет. А ми? Када је Хрватска 1995. извела “Олују” и протерала више од 220 хиљада Срба, каква је била реакција наше јавности – млака, никаква. Можда је оправдање да је било гадно време, свако је гледао да преживи. Шта је било у марту 2004. када су са Косова и Метохије, наше “колевке српства”, Шиптари протерали више од четири хиљаде Срба, етнички очистили шест градова, попалили и порушили цркве? Ни то није било довољно да сви скоче на ноге, дигну глас, покажу јединство. Црнило је убило жар који је некада тињао у људима са ових простора. Утерани у своје малене торове, задовољни преживљавањем, научени да ћутимо, трпимо и углавном смишљамо заједљиве и пакосне штосове, постали смо баш мали. Спремност пристајања на све широка је до неслућених размера, све се може и сме, свака средина има свог поглавицу спремног да другоме “скине главу” како би сачувао своју и тако све по вертикали. Одавно се претрчава у највеће стадо јер је ту најсигурније, а ако оно пропадне, ето другог па трк тамо. Ионако се дресови мењају преко ноћи. Толико смо зацрњени да се више ништа никоме не верује. Иза свега се траже неке скривене, углавном зле, намере и циљеви. Нико више никоме не чини добро зато што то тако жели и осећа, а ако и има таквих, они су још сумњивији. Чуј, добар тек тако?!
Шта год власт рекла ко стоји иза убиства Ивановића пола Србије неће у то поверовати. Ништа није као што изгледа, у све се сумња. Како и не би после толико лажи, превара, неоткривених афера, ко ће коме веровати.
Било би добро да има неки детерџент па да нас све колективно опере, да прођемо кроз центрифугу и онда почнемо са новим лицима и мислима све из почетка. Нажалост, нема тога, црнило је све јаче да и рефлектори тешко помажу. Одавно је прошло време када је свећа могла да реши ствар, тад је нисмо упалили.
Саша Трифуновић
