НАШИ СМО – Поглавље
Србија је на Међувладиној конференцији у Бриселу отворила два нова поглавља у приступним преговорима – шест које се односи на компанијско право и 30 које се бави економским односима са иностранством. Пошто све земље чланице нису биле задовољне укупним напретком који је Србија остварила у испуњавању Акционог плана за поглавље 23 који се бави рефомом правосуђа, антикорупцијском политиком, основним правима и правима држављана ЕУ, није одобрено отварање и трећег поглавља којем смо се надали. Комесар за проширење ЕУ Јоханес Хан најпре нас је дипломатски похвалио за напоре које чинимо ка придруживању ЕУ и нормализацији односа са Косовом, а затим нас је озбиљно упозорио да “Србија мора да оствари напредак када је реч о независности судства, слободи изражавања, медијима, правима националних мањина, борби против корупције и организованог криминала, укључујући и прање новца” и, наравно, “нормализацији односа са Косовом”.
Значи, најтеже. Поглавља 23 и 24 односе се на владавину права и следствено томе на ограничавање политичке самовоље и стављање под контролу свега својственог свакој власти у Србији. Значи, ударају где смо најтањи. Код нас је апсолутизам ендемске природе, то нам је скоро па карактерна особина исто као и корупција коју схватамо само као повлачење добрих веза уз разумљиву надоканду. То је део нашег фолклора, да не кажем културе. Зато ми се понекад чини да ћемо пре прежалити Косово него благодети слабо контролисане власти и уверења да сви можемо да се некако уградимо. То вам је оно, власт контролише правосуђе, али и грађани нађу своју кривину. Или власт се да убедити да зажмури кад треба, а добро се отвори онај којем треба. Шта ће вам бољи пример од опште жалопојке о партократији и чињенице да сви јуре у владајућу странку. Уписивање уместо учлањење, мењање странака из користољубља, а не из уверења, гласање из вере у личну корист уместо у опште добро део је заједничког злочиначког подухвата појединаца и политичара над будућношћу Србије. Звучи грубо, ајде онда да ублажим – дакле, то је оно место где грађани и политичари постају саучесници у урушавању демократских вредности на којима почива цивилизовано друштво устројено на владавини права и људским слободама. Е, сад када смо разумели шта сам хтела да кажем, остаје да видимо како ћемо да се искобељамо из ових кучина занети причама о Европи, а све више личећи на османлијску провинцију.
Ових дана док се могу чути упозорења да оваквим темпом отварања поглавља немамо никакве шансе да уђемо у ЕУ 2025. године, сетила сам се како смо били силно разочарани када је после петооктобарских промена, док су још очекивања била висока, први пут неко изрекао јеретичку прогнозу да нема ништа од Европе пре 2012, а можда и 2013. године. Ко ће чекати толико! Мила мајко, па колико ћу ја имати година тад, биле су најчешће реакције обичних људи које нису водиле нигде даље од емотивне разине и погледа на европске фондове као место одакле почиње бољи живот. Да смо тада мање говорили о европском новцу, а више о европским вредностима и да смо држали до њих, гарантовано данас бисмо живели много боље. Можда још увек не бисмо били у ЕУ, али Европа би била овде. Али, тада смо мислили да нам је Хаг препрека, као што данас верујемо да су то Косово и Русија.
Нисам, међутим, приметила да се било ко узбудио због неотвореног поглавља или сумњи да нам је ЕУ све даља и даља. Да ли расте евроскептицизам, да ли смо се навикли или нам више и није стало? Не мислим на политичаре, њима је стало до те теме у недостатку боље. Мислим на народ, на грађане који би морали да инсистирају на поглављима 23 и 24 зато што она живот значе и зато што смо испробали све друго.
Или да уђемо сви у исту странку и да спустимо ролетну. На мене не рачунајте, ја се плашим мрака.
Зорица Вишњић
