ВЕЧЕ СЕЋАЊА НА ЈУНАКЕ СА КОШАРА – Једини споменик херојима

ВЕЧЕ СЕЋАЊА НА ЈУНАКЕ СА КОШАРА – Једини споменик херојима

На Велики петак 1999. године стотинак младића 53. граничног батаљона Војске Југославије нашло се у рејону карауле ”Кошаре” на удару две и по хиљаде терориста такозване ОВК који су надирали из суседне Албаније. Иако под ватром артиљерије регуларне војске Албаније и НАТО авијације, без залиха муниције и хране, нису се повукли, издржали су три паклена дана и спречили продор у Метохију. Нису имали готово ништа сем свести да је иза њихових леђа Србија и да својим животима њу бране

– Да бисмо схватили величину њиховог дела морамо се сетити да су већином имали тек 18, 19 година, по списку их је било 110, на терену мање. Били су сами, далеко од породице, пријатеља, са два, три друга уз себе и без знања где су им саборци и какво је стање на остатку терена. Велики петак су уместо у миру провели гледајући таласе терориста како се сливају са албанских планина. Према албанским изворима, у том тренутку је две и по хиљаде терориста насрнуло на караулу. Она је била на таквом месту да се није могла бранити, али, иако је пала у руке терориста, хероји са Кошара повукли су се тек толико да успоставе линију одбране коју су задржали до краја рата – рекао је Ненад Милкић, аутор романа ”Последња стража” и ”Зов карауле”, прва два дела трилогије ”Ми смо бранили Кошаре”, у препуној читаоници Библиотеке Вуковог завичаја синоћ на вечери сећања на јунаке са Кошара.

Поред Милкића посетиоцима су се обратили и Мирослав Маљах Пезос, један од јунака са Кошара, Синди Иванковић, кћерка капетана прве класе Крунослава који је живот оставио у рејону карауле одбивши наређење да се рањен повуче докле год сви његови војници не буду извучени, и новинар Михаило Меденица, једини Србин који је био на Кошарама после рата.

Одломке из ”Зова карауле” читала је директорица Библиотеке Вуковог завичаја Мирјана Пејак и захвалила се Милкићу што, како је рекла, попут вештог скулптора речима прави дело за вечност и од заборава чува оно што не треба заборавити. Синди Иванковић оца је последњи пут видела када је имала седам година.

– Памтићу га као тату хероја јер је априла 1999. био један од бораца који су својим животима храбро бранили Кошаре, а тамо је остала младост која нас је научила најважнију лекцију – шта значи бити човек.  Сећање на јунаке са Кошара живеће само ако их чувамо кроз овакве сусрете, ако о њима причамо и смештамо их у књиге које их штите од заборава. Ваш долазак као и Ненадова књига најлепши је, али и једини споменик нашим херојима са Кошара, онима који су дали своје животе, али и онима који су преживели тамошњи пакао – поручила је Синди присутнима.

Н. Т.

Опширније у наредном броју Лозничких новости.

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )