НАШИ СМО – Деца

У Србији 8,4 одсто деце живи у апсолутном сиромаштву, а чак 30,2 одсто живи на линији сиромаштва, саопштио је у понедељак УНИЦЕФ поводом обележавања Светског дана детета. По тим подацима, скоро 20 одсто деце није примило све вакцине, близу 30 одсто деце млађе од пет година нема адекватну исхрану, а 50 одсто деце узраста од три до пет година не иде у вртић.

Ови подаци су приближни подацима који су објављивани и ранијих година, али оно што је мени овог пута привукло посебну пажњу јесте податак да је више од 40 одсто деце узраста до две године изложено насилним методама дисциплиновања код куће. Ако то повежемо са претходним подацима о сиромаштву, онда можемо добити ширу слику породичних прилика у Србији. А ако податак да свако четврто дете добија батине још док је у пеленама повежемо са тврдњом психолога да су прве три године пресудне за формирање карактера детета, онда не треба да нас изненаде ни подаци да је свако четврто дете жртва вршњачког насиља и да је истовремено свако четврто дете учесник у виртуелном насиљу. Све ово се дешава у седмици у којој још одјекују свирепости вршњачког насиља над две девојчице у основној и средњој школи. Ова два случаја повезује чињеница да је у питању групно насиље над једним дететом. У првом случају утврђено је да је један од виновника одрастао уз оца насилника, а у другом, млади насилници, средњошколци су објашњавали да су се само играли ријалитија. Овим другим не верујем, склонија сам сумњи да су се досетили шта би могло да упали у њиховој одбрани. Мада, да будем искрена, ако то што су радили својој другарици нису доживели, сигирно јесу видели у својој кући. Чак и ако породица не гледа ријалитије који су у основи насилнички и у којима се насиље подстиче због гледаности, свако ко узме даљински управљач у руке и зумба по тастатури бар секунду две мора да прелети и преко тих програма. И да их укину већ данас, штету коју су произвели такви медијски формати осећаћемо јако дуго. Али да будемо поштени, није зло потекло одатле, корени јавног насилничког понашања сежу много дубље, а на површину су испливали деведесетих, најпре, са страначких и скупштинских говорница. Тада је постало друштвено прихватљиво све што је у дотадашњем речнику пристојно васпитаних било забрањено. Вулгарне увреде и јавно понижавање неистомишљеника само су годинама надограђивани па данас на свим нивоима можете чути огавштине од којих ће вам се желудац преврнути, али које неће произвести озбиљну јавну осуду. Напротив, ако је наш скресао њиховима, добиће аплауз, а ако је њихов нашима, ето још једне прилике да му се н….. мајке. Ова псовка није моја, чула сам је у Скупштини Србије. Ту и још сијасет таквих. И са једне и са друге стране. Од почетка вишестраначја у највишем дому српског парламентаризма, осим псовки и увреда било је и физичког насиља, поливања водом председавајућег, гађања ципелама, чупања каблова, изношења посланика. То је радила ондашња радикалска опозиција која добрим делом чини данашњу већину. У реду је што се одриче манира из прошлости, није у реду када данашњи опозициони посланик чини исто. Насиље је насиље и нема оправдања за, на пример, гађање противника мишем. Али они који имају снагу већине имају и одговорност да поштују мањину и да стварају климу толеранције у друштву. А ње неће бити све док се председница парламента буде обраћала опозиционим посланицима на нетрпељив или игнорантски начин и крајње агресивно и понижавајуће према скупштинској службеници, наочиглед свих посланика, а ниједан од њих се не нађе да узме у заштиту ту жену. Нарочито је важно да председник државе води рачуна каквим се тоном обраћа јавности, како говори о политичким противницима и како комуницира са новинарима. Када је председник државе дрзак према новинарима, он шаље опасну поруку свима да тако треба, па она лако стигне где не треба, на пример до тужилаштва које онда одбаци кривичну пријаву због напада на новинаре током његове инаугурације.

Превише дуго живимо у атмосфери крајње напетости и константном страху од данашњице и сутрашњице па лако пуцамо по свим шавовима. Да се не лажемо, иако се неки у име родољубља залажу у својим писанијама да о себи само лепо говоримо, али, драги моји, то није својствено родољубима него родољупцима, па зато ево моје неродољубиве дијагнозе – претварамо се у агресивно и примитивно друштво, толерантно према насилницима, спремно да се олако руга жртви.  И то је за аларм највишег степена.

Уосталом, у атмосфери дозвољеног насиља одрасли су и данашњи родитељи који туку своју децу у пеленама. И њихова деца одрастају на исти начин. То је оно што треба да нас брине. Сиромаштво у којем одрастају наша деца и поруке које им шаљемо.

Питам се шта би рекао данас Душан Радовић  да ли да тучемо своју децу чим уочимо да личе на нас или да прво себе ишамарамо. 

Зорица Вишњић