СПОРТОМ ДО ЗДРАВЉА – ШКОЛСКИ СПОРТ (3) – МИЛОШ ВАСИЋ, ВЕСЛАЧ – Из Малог Зворника на победнички трон

Нико не зна куд га живот води, шта га чека и колико један тренутак, наизглед неважан, може све да промени. Милош Васић (26) из Доње Трешњице, Мали Зворник, као четрнаестогодишњак не да није марио за веслање, него готово да није знао да такав спорт постоји, а онда су једног дана у школу дошли људи из Веслачког савеза Србије и Веслачког клуба Партизан, донели ергометар и све је отишло у сасвим другом смеру.

– Нисам дотад ни знао да веслање постоји, дошли су ти људи, имали су пројекат “Лондон 2012” и тражили таленте у Малом Зворнику, Книћу и Требињу. Рекли су нам “То је веслање”, тестирали нас и дванаестак је прошло у други круг провере у Београду. Рекли су нам да ће они који успеју бити уписани тамо у школу и тако је, сасвим случајно, почело – каже Милош.

Четири малозворничка момка прошла су и други круг, уписала се у београдску школу и отпочела нови живот. И све би било лепо да Милош није први пут морао заиста да се одвоји од куће и породице. Још током лета момци су одведени на двадесетодневне припреме у веслачки центар у Книћу. Дечак, који се није озбиљно бавио спортом, сада се нашао у тренажном процесу, у машини која меље, одвојен од куће и породице док његови другови уживају у летњем распусту.

– Сви моји на распусту, а ја морам да веслам. Одвојен од куће, први пут тако дуго, мислио сам да не могу да издржим и хтео сам да одустанем после десет дана, али ме је породица подржала. Подстицали су ме да покушам да издржим до почетка школске године и говорили да ће ми онда бити лакше јер ћу бити са братом који је већ годину дана био у Београду. Тако је и било, био сам у дому са братом, у грађевинској школи коју сам похађао било је пар другара из Малог Зворника и било ми је лакше, али сам имао баш обиљне кризе у првих шест месеци – присећа се Васић и додаје да је на почетку сваке две недеље могао да иде кући, а онда су им одједном рекли да више не може тако него само једном месечно.

Иако је било веома тешко, Милош је издржао и успео да остане и опстане. И да не каже то, јасно је да се не каје. Подсећа да је из тако мале средине каква је његово родно село, али и општина, успео да, како каже, “постигне нешто”. А то “нешто” није мало. Освајач је бронзаних медаља на Светском првенству у Француској 2015. године, СП за сениоре до 23 године 2013. у Аустрији и на европским првенствима ове, 2015. и 2012, а одличја су му око врата стављали и на светским куповима, сребрну у Београду и Познању ове године. Два пута је учествовао на Олимпијским играма, са четверцем у Лондону 2012, баш као што су тражећи таленте у ВСС и Партизану и планирали, и у двојцу прошле године у Рио де Жанеиру и оба пута заузео десето место.

– Донело ми је веслање много тога лепог. Створило је од мене неку личност, самосталну особу која се тако рано осамосталила. Донело ми је и много лепих тренутака, путовања, познанстава са другим људима. Доста је труда у то уложено, много одрицања је потребно, али не жалим. Публика углавном види саму трку, тих шест, седам минута и нико не би веровао да му кажемо колико трају припреме и колико се тренира. На почетку сам мало жалио за тим што не могу да се проводим као моји вршњаци, али одлучио сам се за то и када мало одрастеш онда другачије мислиш, не размишљаш толико о томе и не прави ти то препреку. Много тога себи не можеш да приуштиш, изласке, време са породицом и друштвом, има доста одрицања, али не жалим – каже Милош.

Најтежи део године је зима, односно дуги период припрема који креће од октобра и траје до првих такмичења у априлу. Тренира се два пута дневно, на води док време то дозвољава, а онда на ергометру и у теретани. Два поподнева седмично су слободна, понекад слободан дан, доста је напорно, али пре  свега монотоно јер нема такмичења. Када осване април и крену путовања и трке, сваке године светско и европско првенство, купови, међународне регате, онда је много занимљивије и то потраје до краја августа и завршетка сезоне.

Иако не живи више у Доњој Трешњици и Малом Зворнику, Милош свој крај није заборавио. Пре шест година веслачка репрезентација била је на припремама на Зворничком језеру, и пре две године поново када је, уз помоћ Општине Мали Зворник направљен смештај за чамце у Сакару са просторијом која се може користити за ергометре. Васићу је стало да се чује за његов родни крај и сматра да је оснивање веслачког клуба близу, што ће бити добро јер ко зна колико је веслачких талената отишло другим путем несвесно свога дара. Сада би имали где и да сместе чамце баш као што ради Милош када уграби седам дана да дође кући, а да тренинге не пропушта.

Партизан и Звезда

Откако је сео на ергометар приликом првог тестирања у школи, Васић је везан за Партизан. То је клуб који га открио и увео у веслачке вештине, али некада дечаку, а сада младићу, срце је обојено у црвено-бело.

– Партизан је моја друга кућа. Одмалена сам ту, цео клуб се брине о мени, као што се бринуо све ове године, а, иначе, ватрени сам звездаш. Када су тог дана донели ергометар, а на њему била налепница Партизана, сви смо рекли да нећемо да пробамо – “То је Партизан!” – каже Милош.

Н. Трифуновић

Пројекат подржава Општина Мали Зворник.