НЕПОДНОШЉИВА ЛАКОЋА ПРОПАДАЊА (11) – Пропада, па шта?

Толико смо изгледа били богати да смо мирне душе дали себи луксуз да гледамо како се око нас буквално распадају зграде, домови културе, виле, фабрике и читаве композиције железничких вагона. И то буквално. Пуштено је да пропадну објекти стари читав век, али и они грађени пре коју деценију. Пропали и ником ништа

Потврда тога је Железнички дом у Бањи Ковиљачи  који се распада већ годинама, а да се нико због тога посебно не узбуђује. Некада репрезентативно здање познато као вила “Драга”, а касније Железнички дом, годинама је препуштено зубу времена. Изгледа као кулисе за снимање хорор филмова или ратних сцена, урушен кров, пропао таван, почупана електроинсталација, уништени подови,  општа пропаст и чини се да неће моћи да издржи још дуго. Старијим мештанима који га памте док је коришћен, или са разгледница тешко пада садашњи изглед зграде.

Прича о вили “Драга” коју је од заборава у својим књигама сачувао хроничар Бање Ковиљаче Владимир Вуловић каже да је један од власника виле био лознички трговац Катић, човек који је спасао Петра Мркоњића од прогона па је овај владар радо боравио у њој. Зграда је била најмодернија бањска вила у Србији 1910. године. Од Катића ју је откупила државна железница између два светска рата и реновирала је пошто је вила током гучевске битке била оштећена. Годинама је коришћена за одмор радника железнице, али је са распадом СФРЈ доживела судбину некадашње државе. На стање објекта су Лозничке новости (ЛН) више пута указивале,  МЗ Бања Ковиљача тражила је од “Железница Србије” да санирају зграду којој прети самоурушавање, али је вила била у све горем стању. Мештани и туристи који је виде, удаљену од центра места неколико стотина метара, чуде се зашто је то допуштено.  Локална самоуправа последњих година значајано  улаже у Бању Ковиљачу да јој врати стари сјај, али ова и сличне грађевине кваре утисак.

“Драга” и вагонски костури

Из градске управе контактиране су “Железнице Србије”, тражена је информација шта намеравају са некадашњом вилом “Драга”. Према последњим информацијама,  “Железнице Србије” упутиле су допис Републичкој дирекцији за имовину (РДИ) са циљем да део имовине коју не користе, а ту спада и Железнички дом у Бањи Ковиљачи, пређе у надлежност РДИ. Чека се да ли ће зграда прећи у надлежност РДИ и онда ће Лозница видети шта јој је чинити.  Дато је до знања да је Град заинтересован за судбину те зграде, али у овом тренутку само прати шта се дешава, пошто тај објекат није у надлежности локалне самоуправе. Због стања виле “Драга” пре неколико година се МЗ Бања Ковиљаче обраћала “Железницама Србије” и тражила да се среди. Добила је одговор да је “доношењем нових прописа и Закона о јавној својини предметни објекат у својини Републике Србије тако да је свака правна и фактичка радња везано за продају, закуп или реконструкцију условљена одлуком на нивоу Владе Србије, односно Републичке дирекције за имовину. У сваком случају о правној судбини дома-одмаралишта предузимају се активности и бићете благовремено информисани”. ЛН су се у више наврата  обраћале “Железницама Србије”  и тражиле одговор шта ће бити са Железничким домом, али одговора није било. Некада украс, вила је данас ругло, а није морало тако бити.

Изгледа да “Железницама Србије” није страно да “забораве” шта имају и да споро решавају такве проблеме. Тако у Бањи Ковиљачи на железничкој станици већ годинама трули композиција  вагона. Станица је некада била једна од најлепших на овом пружном правцу, али је престао путнички саобраћај, а она је  потпуно оронула. На два колосека стоје очерупани вагони, а средњим пролазе теретни возови пругом Шабац-Мали Зворник. Са вагона је  поскидано све што је могло да се скине и исече, странице, врата, подови, лимови чак и неки точкови. Остали су вагонски костури који у оваквом стању  не би ни могли да буду одвучени на друго место. Питања шта ће бити са овим вагонима ЛН су “Железницама Србије” ове године послале четири пута (26. јануара, 13. фебруара, 15. марта и 4. октобра), али одговора нема. Једини је стигао почетком 2015. када је написано да се у “службеном месту Бања Ковиљача, које послује као део Секције за инфраструктуру чвора Рума “Железница Србије”, налази 73 кола предвиђених углавном за касацију, од чега је 72 кола власништво “Железница Србије”, док су једна кола власништво “Сартида”… Имајући у виду старост и стање вагона у Бањи Ковиљачи, “Железнице Србије”  донеле су одлуку да скоро сва кола која се налазе у том службеном месту буду обухваћена првом наредном касацијом. Целокупна процедура је нешто сложенија и трајаће најмање шест месеци”. Време је очигледно растегљив појам па тих “шест месеци” још траје.

Зграда за промају

Лозничани свакодневно гледају вишеспратницу у Улици војводе Путника подигнуту у време када је Дирекција за обнову и изградњу земље градила на све стране па је и у Лозници хтела да подигне стамбене објекте. На локацији “Мала” решили  су да подигну две стамбене зграде Л-3 и Л-5, једну јесу другу нису. Како је тада причано, зграда је требало да буде завршена за мање од годину дана, али су дошле октобарске промене 2000, смена власти  и градња је престала. Једна ламела је урађена, али није усељена. Тако се према подацима Републичког геодетског завода ту налази стамбено-пословна зграда са подрумом, приземљем, четири спрата и поткровљем, површине 345 квадратних метара. Има ”правни статус објекта изграђеног без одобрења за градњу”, а држаоци су за заједничким уделом два физичка лица и Град Лозница. Зграда је остала неусељена, а ГИП “Зидар”, некада  једна од највећих грађевинских фирми у западној Србији, отишло је у стечај средином маја 2004. године. Продато је осам година касније за 8,2 милиона динара као правно лице са комплетном преосталом имовином.

У центру града, на шеталишту, затворен је доста дуго некада популарни ресторан “Централ”. Углавном, његови излози повремено служе за лепљење разноразних плаката, а некада је био место окупљања и не само ресторан, него хотел. Законом о национализацији приватних привредних предузећа тадашњи Президијум Народне скупштине, Народне републике Србије својим указом од априла 1948. национализовао је поред осталог и хотеле, а на подужем списку под редним бројем 77. уписан је “Централ” власника Петра Андрића. Онда је предат на управљање месном народном одбору у Лозници, па на коришћење угоститељском предузећу “Шумадија”, а касније постао део ДП “Дрина” које је завршило у стечају. Наследници некадашњег власника обратили су се Агенцији за реституцију која је усвојила захтев  и враћа им одузету имовину. Остаје да се види каква ће му бити даља судбина.

Углавном, обичном човеку, домаћину, несхватљив је однос државе и њених предузећа према имовини која је сигурно домаћинским понашањем могла бити сачувана, или бар боље употребљена. Овако само у Ковиљачи грађани гледају некада репрезентативну вилу која је постала руина, или гомилу вагона који труле на шинама, док у самом граду стоји и пропада вишеспратница као да никоме више нису потребни станови. Или је све то једноставно одраз нечије небриге, неодговорности или незнања. Бар у прва три случаја, док су о судбини “Централа” одлучивале неке друге ствари.

ЕЛН

Пројекат подржава Министарство културе и информисања Републике Србије