УЧИТЕЉИЦА ВЕРИЦА ЛУКИЋ, ДОБИТНИЦА НАГРАДЕ НАЈБОЉИ ЕДУКАТОР СРБИЈЕ – Уџбеник није довољан
Међу 11 просветних радника који су ове године понели награду ”Најбољи едукатор Србије”, београдског Удружења за подстицање предузетништва ”Живојин Мишић”, налази се и Верица Лукић, учитељица ОШ ”Краљ Александар Први Карађорђевић” из Јадранске Лешнице. Она је признање добила због посвећеног и изузетно креативног рада са децом који доноси резултате, што потврђују и резултати које њени ученици постижу на такмичењима. Верица у рад укључује и родитеље који помажу у прављењу наставних средстава и друже се са децом па се тако ствара заједничка енергија и појачава воља за учењем. Деца се баве и глумом, снимају се кратки филмови, приређују луткарске представе, квизови, играрије, све што школу чини далеко занимљивијом од седења у клупи. На Веричиним часовима не ради се на класичан начин предавач-ученик, што је одавно превазиђено, већ деца кроз игру и забаву усвајају нова знања.
– Да, не радим као други и, ето, сад је примећено да се мој рад разликује, пре свега по креативности. Укључени смо сви, и ја и ученици и њихови родитељи који се врло радо одазивају и често питају када ће бити нешто ново да се прави. Најзанимљивији су нам часови математике, учимо кроз игру, правимо наставна средства, некада то радим са ученицима, некада са родитељима, понекад сама зато што уџбеник, једноставно, није довољан. Нарочито не за математику. Дуго сам чекала посао и када сам га добила, имала сам много воље и енергије, а то ме држи и сада – прича Лукићева.
Не наилази то увек на разумевање. Многе колеге су јој давале, како каже, “добронамерне” савете да се окане губљења времена јер нема користи од тога, нико то не вреднује, плата је иста, радио не радио… Верица се на то није обазирала.
– Сада ми честитају, виде да неко то, ипак, све види и вреднује. Зависи много тога и од личности, спремности да се уложи труд, потребни су ентузијазам, креативност, рад, много залагања и утрошеног времена, а пре свега љубави и према деци и према послу. Ако се не воли оно што се ради, нема ништа од посла. Не даје ми ово признање нову вољу за рад зато што сам је и досад имала, а највећа мотивација ми је задовољство мојих ђака – каже најбоља учитељица која има и блог на којем пише о креативним активностима у школи.
Ово признање само је, засада, последње у низу. Лукићева је прошле године добила трећу награду на конкурсу “Дигитални час”, пре пет година, са колегиницом, другу награду на конкурсу “Креативна школа”, а ту су и бројна признања за учествовање на Фестивалу луткарства основних школа, Фестивалу глумачких остварења у Лозници и другим манифестацијама. Лукићева објављује и стручне радове у Просветном прегледу као и у разним просветним зборницима. Награда Удружења “Живојин Мишић” поред личног дела садржи и сто хиљада динара намењених остваривању пројеката који ће допринети развоју и усавршавању деце.
– Одавно смишљам много тога тако да идеја имам и превише, па ће и ова награда бити уложена у остваривање неке од радионица са децом. Све је то лепо и годи, али највеће признање, најзначајнија награда коју сам добила јесте пано који су направили моји ученици и на којем пише – ХВАЛА.
Н. Т.
