КАКО СУ НАСТАЛЕ “ЛОЗНИЧКЕ НОВОСТИ” – Или – када се једна врата затворе, друга мораш да отвориш сам
Прича о Лозничким новостима личи на оне мотивационе, можда највише на књигу “Ко је мазнуо мој сир?” Свако некада дође у ситуацију да бира да ли ће остати заробљен у лавиринту или ће кренути у авантуру несигурну и пуну изазова. Мала група лозничких новинара осмелила се да крене и ево већ 500 седмица истрајава верујући да излаз из лавиринта за све нас, ипак, негде постоји
Наслов јесте дугачак, али ми волимо такве, који све кажу. Дакле, ако бисмо рекли да су ЛН настале из једног неуспеха, једног вируса и чистог ентузијазма, ништа не бисмо погрешили. Могли бисмо, наравно, рећи да смо после вишегодишњег искуства у електронским медијима пожелели да радимо нешто ново, али то не би била истина, мада би лепше звучало.
У ову авантуру упустили смо се после наивног покушаја групе запослених у РТВ “Подриње” да са на брзину подигнутим потрошачким кредитима откупимо своју фирму на аукцији у Агенцији за приватизацију. Нисмо успели. Неки су одлучили да остану у старој фирми, а ми који смо решили да одемо завршили смо на евиденцији незапослених. Нећемо о емоцијама, о болном тренутку кроз који смо прошли доносећи такву одлуку. Болело је и оне који су остали. А, ко једном осети новинарски адреналин, целог живота остаје зависник. Зато новинарство почиње као професија, а заврши се као дијагноза. Да није тако не било ни “Лозничких новости”.
Уме ли ко да ради прелом?
Покренућемо новине – пала је одлука. У тој одлуци ничег рационалног није било, чак ни у сагледавању понуђених чињеница од оних који се боље у то разумеју. Да смо ствари сагледавали из угла будућих предузетника, данас бисмо радили нешто друго. Дакле, донели смо одлуку на брзину, искористили могућност да уместо на рате примамо припадајућу помоћ од НСЗ, подигнемо све одједном и уложимо у “бизнис”. Таман смо имали за опрему и да платимо закуп за почетак. Као и сваки други инвеститор затражили смо пријем код градоначелника. Обавестили смо га о намерама и питали каква ће бити политика локалне самоуправе у суфинансирању медијских садржаја пошто у буџету и даље постоје паре за те намене, а више нема јавног предузећа којем су намењене. Рекао је да се управо разматрају искуства других градова и да ће свакако бити некакав конкурс, али транспарентно у сваком случају. То смо хтели да чујемо. Али и у граду се прочуло да планирамо новине, па смо за кратко време добили бројне навијаче. Какав притисак. Окупила се екипа, али иако је већина нас имала искуство у писању текстова за новине, нико није знао да ради прелом. Као у сваком добром вестерну када запне, стиже коњица. Перо Вишњић, Јово Михајловић, Слободан Петровић, Божидар Кићовић, Мирослав Југовић…
Међутим, они јесу подршка прве врсте, али они не знају да раде прелом у новим програмима. Вишњић нам уз сву другу помоћ доведе и Дејана Јевтића, младића који се разуме у тај посао. Почне да ради, уторак поподне, остали окупљени око њега уче гледајући, кад се он окрене у једном тренутку питајући: Када ви планирате да изађе овај број?
– У петак – кажемо ми.
– Значи, у четвртак штампа. Нема шансе – сумњиво је вртео главом.
И ту почиње историја ЛН. У, често, немогућим условима успели смо да издамо на време 500 бројева. Када је изашао први и пети је био далека будућност. Заправо, о будућности нико од нас није размишљао, ишли смо број по број. Када смо запели у једном моменту са огромним дугом према штампарији “Идеја принт”, којој дугујемо велики захвалност, нисмо тражили помоћ ни од власти ни од опозиције. Преживели смо и остали своји. То и јесте била наша водиља кроз све одлуке које смо доносили од првобитне да одемо из РТВ “Подриње” до данас.
Шта се променило од првог до 500 броја?
Ми смо старији за 3.500 дана, новине са почетних 12 страна сада излазе на 16, 20 или 24 стране, регистровали смо портал као посебно гласило и према званичној гугловој статистици за неколико месеци достигли 140.000 посетилаца на месечном нивоу. Када говоримо о утицају медија то је једини релевантан податак, пошто је тешко установити колико људи прочита један примерак новина. Иако један од најмлађих листова у Србији, ЛН нису остале на маргини медијске сцене. Уредница ЛН је од новембра прошле године на челу “Локал преса”, највеће организације локалних медија а од овог пролећа и заменица председника Савета за штампу. И овде ћемо стати да не упаднемо у замку самохвале. Али, битно је да истакнемо још једну важну појединост – ЛН покренули су бивши радници Радио Подриња, али нама су се придружила још три члана мимо те редакције и нас седморо скоро пуну деценију делимо иста професионална и људска уверења. Иако сви имамо велику километражу у овој професији и даље учимо користећи сваку прилику за додатну обуку, а са једне такве пре неколико дана из Немачке се вратио наш Небојша Трифуновић.
Шта се није променило?
Ентузијазам и уређивачка политика – то су константе које опстају независно од наше воље. Какав нонсенс, рећи ће неко. Није, то је ствар која има везе са професионалним рефлексом укорењеном и пре ЛН. За први број замолили смо Слободана Петровића, нашег учитеља и једног од најбољих лозничких новинара свих времена да напише уводник. Он је то учинио не само зато што су му као дугогодишњем уреднику “Лозничких новина” после 18 година замирисале штампарске боје него зато што је хтео да нас подржи и да покаже да нам верује. На жалост он није више са нама као ни Кићо ни Југ и можемо само да претпоставимо шта би нам он рекао данас. Знамо да нас не би штедео, то не би личило на њега. Остаје нам да се сетимо Југове поруке поводом 300. броја – ЛН су подвиг, а 300. број истрчани маратон!
У пуној смо кондицији, трчимо и даље. Број по број, све док грађани Лознице у нама буду видели свог савезника.
Редакција
Бизнисмени
Када враћамо филм на протеклих 500 бројева застанемо често на моментима када нисмо умели да заштитимо наш пословни интерес. Оно што нам је недостајало било је не само искуство у вођењу посла него често и неразумевање пословне стране новина. Било нам је битно да се наметнемо темама, да нам новине буду крцате добрим текстовима, а све друго, па и свест да од тога треба и да живимо и плаћамо обавезе било је у другом плану. Тако смо срамежљиво обилазили тржиште нудећи огласни простор, а требало нам је пуних годину дана да од својих дужника затражимо да плате рачуне. Неки никада то нису учинили. Нас је био блам да тражимо своје, а њих није да нас преваре. Лекцију смо научили, али и даље успех нашег “бизниса” мери се задовољством да никоме ништа не дугујемо.
Мало ли је у данашње време.
Ћопићевска
У првом обраћању читаоцима, којима као дугогодишњи новинари нисмо били непознати, позвали смо се на једну анегдоту везану за Бранка Ћопића. Он је саветујући младог писца како да се држи на саслушању у полицији поводом неких јавних иступа, или вербалног деликта, како се то квалификовало у оно време, рекао: “Пази да се не обрукаш пред будућим истраживачима полицијских архива!”
Тада смо написали да ће ова порука бити и мото наше уређивачке политике – да се не обрукамо пред будућим истраживачима лозничке хронике.
И, ништа ми ту не бисмо мењали ни данас.
Језик
Потпуно свесни одговорности за језичку културу којој медији много дугују, замолили смо Јову Михајловића, дугогодишњег новинара и професора српског језика да буде наш лектор и сада имамо силну муку да овај помодни новоговор преведемо на српски. Да донатор буде дародавац, покровитељ, а донација помоћ, да они који конкуришу не буду апликанти, да се не едукујемо него да се обучавамо, да се нешто добро или лоше не препознаје него уочава, да не морамо да будемо донори ако смо даваоци и ко ће се свега сетити. Нарочито имамо проблема са родно заснованим занимањима која нису забележена у Речнику српског језика и поимању језичких норматива нашег лектора. Неколико пута је ишао дотле да је претио повлачењем свог имена из нашег импресума, па ево прилике да кажемо, када нам се нешто од наведеног омакне то само значи да Ј.М није прегледао рукопис или смо га сморили касно достављеним рукописима па му је нешто промакло. А, можда ни он није могао одолети симпатичној педагошкињи из једног од прошлих бројева или је то просто доказ да је језик жив и подложан променама.
