О ЧЕМУ СМО ПИСАЛИ – Историја у новинама

Од првог броја 21. марта 2008. па до овога 500. новинари  Лозничких новости увек су били тамо где је догађај не само у Лозници него и у Крупњу, Малом Зворнику и Љубовији, да постави питања од јавног интереса и да подсете на дата обећања.  Странице листа увек су отворене за дијалог, али и за све оне који верују да им  још само “новине могу помоћи” Првих 500 бројева стало је на више од осам хиљада страна тако да ће неко ко се буде бавио историјом лозничког краја за период од 2008. па надаље имати богату ризницу података, фотографија и својеврсну хронику града на обали Дрине. Екипа Лозничких новости писала је о младим и успешним људима, ђацима, студентима, научницима, музичарима, глумцима, сликарима, спортистима, а већини је то био први сусрет са “седмом силом”, први текст о њима, први знак да неко примећује оно чиме се баве, а касније су о њима писали и извештавали други, али они нису заборавили ко им је дао први “ветар у леђа”.

На страницама Лозничких читаоце су дочекивали многи познати књижевници, музичари, глумци, спортисти, па се, поред осталих,  могло прочитати шта кажу Матија Бећковић, Владета Јеротић, Светислав Божић, Драгана дел Монако, Никола Маловић, Мирјана Бобић Мајсторовић, Вукица Микача, као и Милорад Чавић, Ненад Боровчанин,  Немања Максимовић, Александра Црвендакић, али и Иван Милинковић из “Легенди”, Слободан Тркуља, Кики Лесендрић, Ђуле Ван Гог, Маја Марковић… И, то је лепша страна наше професије.

Када је вода у цестерни, а олово у крви…

Нажалост, саставни део наших живота су несреће и елементарне непогоде па су се и те теме нашле на страницама нашег и вашег листа. Међу првима, ако не и први, новинари Лозничких стизали су на многа места. Када је планула “Вискоза” – ”Свила” и “Целвлакно”,  пре девет година, када је горео “Корд”, истицао амонијак у “Центрофану”, исцурео мазут у “Целулози”, о пропасти “Вискозе” написана је гомила текстова и безброј пута указивано на невиђену пљачку пред очима свих. Било је, нажалост и црне хронике, убистава и саобраћајних несрећа, одлазило се у запаљене куће и станове,  али се и  кисло и газило по блату и киши у време поплава крајем 2010. када је Дрина била већа него икада. Данима смо пратили велику поплаву из 2014. године, целодневним дежурством у редакцији и обиласком терена прикупљали информације и тих дана за многе из нашег краја, али и широко ван њега, преко наше фејсбук странице  били често једини и најпоузданији извор вести. Међу првима смо снимили како Јадар уништава мост у Драгинцу, ушли у разорени Крупањ, “усликали” искривљену кућу, својеврсни симбол тих поплава, први ходали по проваљеној депонији јаловине у Столицама…

Указивали смо серијом текстова на проблем Зајаче где су деца имала повећано присуство олова у крви, а становништво се још увек водом за пиће снабдева из цистерне, писали смо  о пропасти објеката у Бањи Ковиљачи, пре свега Кур-салона и успели да бар малчице допринесемо спасавању тог здања, бањских вила и железничког дома, подсећали у безброј прилика неке установе и институције да се баве својим послом, скренули пажњу на личне проблеме суграђана којима би после писања “стизали” вода, струја, асфалт, хуманитарна помоћ. Упорно смо указивали, и указујемо, на еколошке проблеме, депонију у Зајачи, јаловину у Костајнику, “терали” из “Вискозе” ЦС2 и готово га сасвим истерали, а још увек се “боримо” са цијанидном соли у некадашњем “ФАК”-у.

Били смо на свим протестима и штрајковима, о својим проблемима говорили су нам радници, рудари, али и отпуштени, незапослени и сви који су на неки начин били обесправљени, а веровали су да ће им једино “новине помоћи”. 

О свему, али никада сензационалистички

Испратили смо све локалне, парламентарне и председничке изборе настојећи увек да сви учесници буду равноправно заступљени и у складу са њиховим значајем на политичкој сцени, а у тој изборној хроници свакако ће остати најинтересантнији нушићевски маратон у Башчелуцима. Некада смо и пре чланства сазнавали шта се збива у некој странци, ко одлази, ко долази, ко се коме приближио и шта се иза брега ваља.  Намучили смо се да дођемо до слике Видоја Петровића и Александра Вучића из Тршића где је пао први договор о удруживању две најјаче странке у Лозници, а недавно и до слике прве даме Србије, наше Лозничанке Тамаре (Ђукановић) Вучић.

Неким политичким актерима смо били једини начин да подсете на своје трајање, други су, понекад, замерали што их нема више, трећима смо били дежурни кривци. Лозничке новости су најцитиранији медиј у локалној скупштини чији рад пратимо редовно и детаљно. Не само кроз извештаје него и сталним враћањем на донете одлуке, нарочито на оне које се дуго “киселе”. Будући истраживач политичких прилика у Лозници моћи ће из наших новина да сазна и како је, на пример, прекрајана изборна воља грађана сасвим легално и како крај  мандата једног одборничког сазива нема никакве везе са његовим почетком.

Писали смо и о корупцији, о хапшењима и судским процесима, али никада сензационалистички.  “Натерали смо” после објављивања чланка четворо високих државних службеника да врате на рачун Дома за децу у Бањи Ковиљачи новац којим је разметљиви директор те установе платио њихов тродневни  боравак у једном конаку у Тршићу. То је била и прва претња тужбом коју смо добили и то из кабинета министра, али наставили смо причу уверени да је она већа и од њих и од нас.

Било је још таквих ситуација, читања у новинама оног и што није написано,  љутње због оног што јесте, бурних реакција због наслова, али за првих 500 бројева ниједном нисмо били на “тапету” Савета за штампу” због кршења етичког кодекса, нити демантовани ни због једног текста, а у жељи да подстакнемо преко потребан дијалог објављивали смо и одговоре на наше текстове, чак када није било основа за “реплику”.  Никада нас нису обесхрабрили недобронамерни, нису нас ни уплашили “силници”, можда смо грешили што нешто од тога нисмо пренели и на наше странице, али руководили смо се оном “да све иде у рок службе”.  У Србији нарочито. Међутим, то нас увлачи у сасвим посебну тему, али нећемо о томе сада.

Углавном, 500. број је прилика да  се мало осврнемо,  па одмах наставимо даље. А ритам је исти од почетка, у среду се завршава један, а наредног дана одмах планира следећи број јер у петак опет треба изаћи пред читаоце Лозничких новости, новине које су писану новинску реч вратиле у Вуков завичај. А када у заглављу број буде са једном нулом више онда ћемо поново бацити поглед преко рамена. Да видимо да ли смо у других 500 били бољи него у првих. Трудићемо се, то је сигурно. Имамо план.

Т.М.С

З.В