ГРАЂАНСКЕ ИНИЦИЈАТИВЕ – МОГУЋЕ РЕШЕЊЕ ЗА ДЕПОНИЈУ – Од проблема до извора зараде

Питање регионалне депоније још увек је отворено, а дотада се отпад у Лозници и даље одлаже недалеко од града, о чему смо шире писали у прошлом броју ЛН.  Пољопривредни инжењер Милан Степановић има замисао како би отпад, од проблема  могао постати извор зараде за градски буџет

– Нема ту превише мудрости и није то ништа што већ негде не постоји и не примењује се, управо зато знамо да функционише. Причам о претварању отпада у компост који се користи  у пољопривредној производњи. Чак око 80 одсто комуналног отпада чини биоразградива маса, дакле све што може да се распадне, а остатак чине метали, пластика, стакло, гума… отпад који не шири непријатан мирис. Раздвајањем ова два отпада практично више не бисмо ни имали депонију. Неразградиви отпад би могао ићи у рециклажу, а разградиви би прошао кроз процес компостирања – каже Милан Степановић, пољопривредни инжењер.

Према проценама, 20 одсто комуналног отпада чине папир и картон, од 40 до 60 одсто је органског порекла, око 15 одсто је прашина, а остатак су пластика, стакло и метали. Оваква подела већ на први поглед говори колика је могућност како рециклаже тако и производње компоста. Степановић указује на примере из света који показују како се може од отпада правити компост и колико је то чисто и не угрожава околину, а не захтева висока улагања јер је, свакако, веома важно да решење проблема буде што је могуће јефтиније.

– Тракторе имамо, а на интернету можете видети примере где је за покретање компостера довољна практично и фреза. Ни сам компостер не би био проблем јер је једноставан и могу га направити сами радници наших јавних предузећа. Сам процес је чист, морало би се рачунати на свест грађана, то би у почетку, вероватно, било проблематично, али уз комбинацију подстицаја и “казни” уверен сам да би већина прихватила да одваја отпад на два места. За почетак, одабрао бих један део града и спровео тромесечну пробу како бисмо видели да ли су људи спремни да не бацају све у исту врећу, већ да отпад одвоје у три кесе. Уверен сам да бисмо у кратком року имали доста укључених  – каже Степановић.

Његова замисао је да се они који прихвате да раздвајају отпад ослободе  плаћања изношења смећа, или да им се цена значајно умањи, а да се онима који одбију учешће цена повећа. Грађани би добили натрон вреће за, пре свега, кухињски отпад, изузимајући остатке меса и костију који се не смеју мешати, јер он чини већину онога што се баца, а уједно је “сировина” за производњу компоста, то смеће би се у компостеру на “депонији” млело и мешало заједно са осталим отпадом исте врсте и слагало на такозване примарне камаре. Битно је помешати азотну и угљеничну масу и омогућити бактеријама да раде свој посао, а то се види већ после три дана када изнад камаре почне да се појављује низак слој “дима”. Степановић каже да цео процес компостирања може да се заврши за месец дана, а да би се избегло да птице и друге животиње долазе, камаре би се могле покрити најлоном, што би уједно и убрзало поступак. Добијени компост би се могао продавати, чиме би се надокнадило умањене цене изношења смећа, стакло, метал и пластика би отишли у рециклажу, што би такође доносило приход, остаци меса и костију били би уништавани, а град не би имао депонију на којој би се гомилао отпад. Корист би била вишеструка, а улагања би била незнатна, сматра Степановић.

Како током производње компоста долази до повећања температуре, има примера да се то користи и за грејање, али, за почетак, довољно би било да оно што бацамо и чиме загађујемо околину претворимо у извор прихода нашег града, а уједно решимо и проблем одлагања отпада.

Н. Т.