Наши смо – Мечка

Слике насиља у шпанској покрајини Каталонији у којој је народ изшао на референдум да би се изјаснио да ли је за или против независности, ових дана  изазвале су  запрепашћење и неверицу код сваког нормалног човека који се с правом запитао – зар је морало тако?! У свет су отишле слике како се пендреком и песницама ударају стари људи, како људи крваре, како специјалци гурају и вуку за косе жене (слично недавним сценама у македноснком парламенту). Додуше, за становнике Србије који су преживели много веће катастрофе што природне  а још више „неприродне“,  то није било ништа ново. Једина новина је што се бруталност – удри по свом народу- дешава у држави чланици ЕУ у којој се хвале демократијом. Светски медији дешавањима у Каталонији у први мах, нису придавали посебну пажњу, да јој, ваљда, не би давали на важности. Знате, оно када се о нечему ћути и затворе очи, то се брзо и заборави. Али, преварили су се. По свему судећи Каталонци то неће дозволити, аутономију су изгубили давне 1714. године,  у време диктатора Франка била им је забрањена и употреба језика а ево, сада када представљају најразвијенију шпанску  покрајину зрели су за самосталност. И док су се  незадовољство и национализам  крчкали на тихој ватри, ЕУ није реаговала,  ни када је почетком септембра пола милиона Каталонаца марширало Барселоном, ни  када су се појавиле информације да шпанска полиција плени гласачки материјал. Европске комисија заузела је став је да је то “унутрашње питање уставног поретка“ Шпаније, а многи аналитичари су оценили да се, уколико се изгласа независност Каталоније, црно пише не само Шпанији, већ и целој ЕУ већ окрњеној изласком Велике Британије.

Да ли се кула од карата руши или не – препустимо да о томе размишљају силни аналитичари који се шире као амброзија и од којих већина има аларгију. А имамо и паметне људе на власти који треба о томе да размишљају. Важно је сада најпре, добити и потроршити новац из приступних фондова а шта ће бити на крају одлучиће и време с обзиром да се рок за пријем у ЕУ стално продужава, као и обећања власти о нашем бољем животу. 

Но, вратимо се поштовању суверенитета и Устава. Елем, потпредседник Европске комисије изјавио је да људи треба да поштују Устав своје државе и владавину права. Према Уставу Шпаније, само централна влада има овлашћења за расписивање референдума који се тиче суверенитета земље. Добро, а шта би са суверенитетом Србије? Зашто тако нису говорили када је Скупштина АП Косово и Метохија једнострано прогласила независност 2008. године, зашто тада високоумни људи у Европи и свету тражили да се поштује Устав Србије  према којем је ова покрајина њен саставни део. Ту одлуку је Влада Србије одмах поништила а потврдила Скупштина (једино нису гласали  Либерално демократска партија, Лига социјалдемократа Војводине и Савез Вовођанских Мађара), као што сада Шпанија поништава референдум у Каталонији. Ако Каталонци и прогласе независност, биће интересантно видети ко ће их признати и како ће се понашати чланице ЕУ на чију подршку Шпанци рачунају. И да. Шпанија није признала и “никада неће признати Републику Косово па макар то и Срби урадили”, али им као чланици НАТО пакта није сметало да нас својевремено бомбардују. Званично, Србија подржава територијални интегритет и целовитост Шпаније, али поставља и питање: „Како то да не важи референдум у Каталонији, а независност Косова може да се прогласи и без референдума. Став ЕУ је најбољи пример двоструких аршина и лицемерја европске политике. Наравно, ништа се ту за нас неће променити, али неправда боли. Остаје нам да се сећамо оних жалосних призора у марту 2004. године када су на Косову и Метохији  паљени српски манастири и ломљени крстови посебно на цркви Светог Илије у Подујеву. Та сцена се не заборавља. Сећам се и коментара једног хрватског домољуба – “Колико год мрзим Србе ово није лијепо“. Тада је за само три дана  најмање тридесет православних храмова или потпуно уништено, или оштећено. И ником ништа. Историја се полако прекраја.  Деца  Албанаца данас уче у уџбенику за шести разред  „да су Словени дошли на Косово и Метохију и тамо затекли Илире, који су данашњи Албанци, па им отели куће и њиве, те су они зато били принуђени да иду у планине и чувају стоку.“

Дакле, да закључим – А bear will dance in front of their door too, ако је неком за утеху, али за опомену, свакако јесте.

 

Верица Мићић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )