Кућа на селу (8) – ДА ЈЕ ВИШЕ ПОСЛА

Близина града, магистрални пут, плодно земљиште предности су Јелава у односу друга села у Лозници. Међутим, проблеми су исти. Због недостатка посла млади одлазе у друга места у потрази за бољим животом

Јелав је једно од ретких лозничких села које је према последњем попису имало пораст становништва. У овом месту су 2011. године живела 854 становника, међутим, у последњих неколико година велики број младих отишао је у друга места у Србији, али и у иностранство.

– Одлазе млади који још нису засновали породице и питање је шта ће показати следећи попис. То су, углавном, девојке и младићи рођени деведесетих. Недостатак посла како у селу тако и у граду готово је једини разлог њиховог одласка. У последње време и људи средњих година, нарочито жене одлазе на пар месеци у иностранство где обављају кућне послове како би зарадили нешто да прехране своје породице. Земљиште у нашем селу је плодно, али од пољопривреде се тешко живи јер мештани углавном имају мале поседе – ретки су они који имају три–четири или више хектара. У Јелаву ради неколико малих и средњих предузећа, али то није довољно. Не јуре млади у град зато што желе да побегну са села, већ због тога што немају од чега да живе. Спремни су они да остану у селу и да ту граде своју будућност само када би имали посао – каже Немања Алексић (30), професор историје без посла.

Према његовим речима Јелав је село са великим бројем образованих људи који су због посла расути широм Србије, а велик број њих је и у иностранству. У Јелаву ради четворогодишња школа – издвојено одљење ОШ “Свети Сава” из Липничког Шора и има четрдесетак ђака по десетак у сваком разреду што је одлично, како каже Алексић, али и додаје, да је питање шта ће бити за пар година јер су млади који тек треба да формирају породице отишли из села.

Каже да нису ускраћени за културне, спортске и друге садржаје јер им близина града (удаљени 12  километара од Лознице) омогућава да када желе да испрате неки догађај, то лако и учине. Истиче да се млади највише окупљају око фудбалског клуба који носи име села. Клуб ће догодине прославити 70 година постојања и један је од ретких сеоских тимова који никада није прекидао континуитет такмичења. Ове године су покренули и школу фудбала у коју је укључено 25 дечака и девојчица из овог места.

Горан Живановић је наследио земљу од мајке и иако је живео у граду, одлучио је да у Јелаву изгради два тениска терена, балон– салу, кафић, а у току је и изградња базена.

– Почео сам пре пет година и задовољан сам оним оним што сам остварио. Мислим да нисам погрешио што сам овде започео посао, иако бих сигурно више зарађивао да сам све ово изградио у граду – каже Живановић и додаје да се нада да ће млади почети да се враћају у Јелав како би сами започели неки посао, мада, каже, тешко је кренути од нуле.

Петар Алексић (32) определио се за пољопривреду. Има пет хектара земље и углавом сеје кукуруз за своје потребе, а ове године засејао је и соју. Има седам крмача и живи од продаје прасади.

– Није нека зарада, али нешто се мора радити. Имам само трактор од механизације тако да обраду земљишта углавном плаћам. Ове године цена прасади је добра и размишљам о повећању броја крмача, али нисам сигуран да ли треба то да урадим јер откупна цена није сигурна. Верујем да би млади остали овде да живе када би  имали посао. Ја бих радије остао на селу него што бих живео у граду – истиче он.

Марко Јанчић има 27 година и у породичном газдинству обрађује 32 хектара, двадесет својих и два–наест које узима у закуп.

Сеје кукуруз, соју, пшеницу, јечам и детелину искључиво за своје потребе. Има 18 грла стоке, од тога седам крава, као и 98 свиња које тови за продају.

– Нисам имао неки велики избор. Ја сам трећа генерација пољопривредника у мојој породици, било је логично да наставим да радим оно што је започео деда. Пробао сам да радим и нешто друго – возио сам камион две и по године по Европи и на крају схватио да ми је ипак најбоље у мом селу на мом имању. У предности сам у односу  на моје вршњаке који крећу од нуле. Родитељи су им углавном радили у фирмама у Лозници и нису имали земљу тако да им је сада тешко да без новца започну неки посао. Због тога многи одлазе у друга места у нади да ће тамо решити егзистенцију. Није лако радити по цео дан, али мени није тешко. Волим овај посао и надам се да ће ми он омогућити да зарадим довољно за пристојан живот моје породице. Искрено, верујем да ће се за пар година млади враћати из града на село. Овде се и поред свих проблема не живи лошије него у граду – поручује Јанчић.

ЕЛН

Пројекат подржава Град Лозница