Наши смо – ЈА, ПА ЈА
Никада нисам волео почетак реченице личном заменицом ЈА, нити у говорној, нити у писаној форми, али постоје ситуације када је то неизбежно. Пре свега у вербалној комуникацији када на брз начин треба да одредите лични став, мишљење или осећање. Наравно да ставове треба формулисати као мишљење, а не као наређење, али, рекао бих да се то правило најчешће заборавља и лоше користи, пре свега у свакодневном политичком излагању, митинговању или обраћању “широким народним масама” и медијским радницима. Употреба речи “ја” на почетку реченице не мора унапред да значи да сте један од многих егоманијака, међутим, чини ми се, битније је оно што следи до краја изговорене или написане мисли, шта њоме хоћете да кажете. Ја па ја, мало иритира, ствара рампу између говорника и слушаоца, чак утиче на претапање бритке комуникације у смарајућу форму којој једва чекате да видите крај, не сагледавајући значај измењених речи и реченица. Зато и покушавам да не упаднем у ту замку, али не налазим адекватнији начин да изнесем реченице попут – не желим више то да гледам, слушам; хоћу бољи живот; а да то не појачам са потврдом сопственог учешћа у тим жељама, односно употребом речи “ја”. Спуштајући све ово на свакодневни ниво, преводећи на језик коментарисања дешавања из дана у дан, морам признати да ме више ни једна вест не изненађује. ЈА се више не изненађујем! Поготово оне вести којима ме убеђују да су неки потези, до јуче незамисливи и издајнички, данас најлогичнији, најпатриотскији, најпрактичније и најповољније за нас као појединце или државу. Косово је реч која се деценијама употребљава, некада да се изазове рат, некада да се издејствује мир. Сада се користи за хазардерство из којег ћемо, како ме убеђују политичари, изаћи на крају као добитници (не као победници јер, “Рат је завршен”, што рече Бора Ђорђевић). Уз ту причу о јужном и тужном нам делу државе, паралелно крене неки телевизијски карамбол у виду ријалити програма или промене назива неке медијске куће како би се народ замајавао око споредних тема, небитних за живот. Уствари, ти ријалити програми нам конкретно доказују да се свет мења, да долазе нове генерације које слично живе и испред и иза камера, односно у реалном животу. Зато више и није скандал када преко тридесетоинчног ТВ екрана угледате женско дупе, из којег при врху извире канапче, претварајући се у тканени троуглић који представља некада часно ношени доњи веш, да не кажем гаће. Још нас власнице тих дупета, употребљавајући сваки час реч “ја” на почетку излагања, пућећи се и гузећи пред камером, убеђују да су звезде и да имају своје “фанове” од осам до осамдесет осам година. Има и оних, без обзира на пол, што представљајући свој идентитет започињу причу речима “Ја сам годину дана био у затвору”, “Ја сам претукла другарицу”, “Ја сам популарна, млада и згодна”, “Ја сам преварант”… ја сам ово, ја сам оно, ја, па ја… Грозно! Јадно! Бедно! Уз то иде и медијска прича која је више посвећена Паради поноса него Вуковом сабору, која детаљније преноси пикантерије из турбулентних бракова естрадних уметника него о достигнућима омладинаца који својим знањем засењују многе вршњаке широм света. Пошто ће овогодишњи Вуков сабор за беседника имати председника Србије, сасвим сам сигуран да ће то бити адекватно пренето. Директно или у одложеном ТВ снимку, нема везе, али чуће се нешто и о Сабору, о Вуку, о Образовно-културном центру, о најстаријој културној манифестацији у нас. Још када би се то пропратило песмама “Ја сам тежак као коњ”, “Ја волим само себе”, “Ја ћу да певам” или “Ја ратујем сам”, где би нам крај био! Чист рокенрол и све почињу са – ја…
Слободан Пајић
