Кућа на селу (6) – МНОГО РАДИМО, А МАЛО ЗАРАЂУЈЕМО
Већина становништва у Новом Селу бави се пољопривредом и то веома успешно. Неколико њих обрађује и по више десетина хектара, али највише је мештана који имају од једног до пет, шест хектара земље. И једнима и другима проблеми су углавном исти – много раде, а зарада је неизвесна. У последњих неколико година велики број младих људи отишао је из овог места у потрази за бољим животом
Ивица Лазић (31) је председник савета МЗ, успешан спортиста, власник пољопривредне апотеке и пољопривредник од детињства. Сеје нешто више од 2,5 хектара и нема своју механизацију, већ обраду земљишта мора да плаћа другима. Али то, каже, и није толико велики проблем колико је то несигурно тржиште и ниска откупна цена пољопривредних производа тако да када сведе рачуницу помисли да одустане од пољопривреде – али неће, наставиће да живи на селу и да се, како истиче, бори за бољи живот своје породице.
– Чињеница је да много радимо и да мало зарађујемо у односу на све оно што смо уложили. Уверен сам да се од пољопривреде може живети, али неопходно је много тога променити како би се поправио положај сељака и како би младе задржали на селу. Недостаје нам новац за озбиљнију производњу. Многи често, да би уштедели, не примењују потребну агротехнику, а тако у ствари себи праве још већи мањак, јер ће им приноси бити много мањи. Када бисмо више слушали савете стручњака могло би се нешто урадити, али и они морају бити ближи нама. Немамо ми времена да одлазимо до града и консултујемо се са њима, они су нам потребни на терену. Имам пољопривредну апотеку и у прилици сам да се посаветујем са пољопривредним стручњацима и то ми много значи. У нашем селу никада до сада није подигнуто више засада малине. Сви су рачунали на добру зараду, али није тако било. Требало је пре подизања засада потражити савет стручњака и можда уложити у неку другу производњу која би могла да донесе већу зараду. Овако чим нешто добро иде сви то производимо и, наравно, тржиште учини своје, откупљивачи то искористе, а пољопривредници извуку дебљи крај – каже Лазић.
Он саветује пољопривредницима да буду храбрији и да се упусте у ризик и пробају нешто ново. Лазић је пролетос засејао корнишоне, као и још неколико мештана. Први пут је то урадио и није сигуран да ће и догодине то учинити, али од покушаја да започне неку нову производњу неће одустати. Корнишон је добро родио, али и улагања су била велика. Када почне берба мора се сваког дана бити у њиви, јер ако се прескочи један дан, одмах је мања класа краставаца. Склопио је уговор са откупљивачем за комплетну производњу и то је добро, али, како каже, није добро то што се краставац разврстава у чак седам класа – за прву се плаћа 86, а за седму само два динара тако да се не исплати ни брати га.
– Недавно сам набавио десет уматичених оваца и овна и намеравам да се озбиљније бавим сточарством. Жеља ми је да оформим стадо од 50 уматичених оваца и надам се да ће ми то донети пристојан приход. Држава даје добре субвенције – седам хиљада по овци и две хиљаде динара по јагњету тако да сам тиме задовољан. Неопходно је имати десет уматичених оваца да би неко остварио право на субвенције, а ја то имам. Градим и боксове за свиње, аколико ћу их имати још увек не знам. Све зависи од цене свиња и потражње на тржишту. У сваком случају од пољопривреде не одустајем и трудућу се да стално пробам нешто ново, најгоре би било да чекам да ми неко други обезбеди посао – поручује Лазић.
Драгутин Вукојевић (25) од малих ногу бави се пољопривредном производњом. Има седам хектара плодне земље и комплетну механизацију. Има засаде малине и купине, сеје пшеницу, соју, кукуруз, а ове године по први пут и корнишоне.
– Моји родитељи, два брата и ја много радимо и једва опстајемо. “Убише” нас ниске цене и нелојална конкуренција. Сада малине саде и инжењери и правници и лекари и сви мисле да ће зарадити велике паре, а на крају се деси оно што је било и ове године – ниска откупна цена и симболична зарада. Када бисмо рачунали наш рад зараде ни би ни било. Сви зараде више од сељака. Имао сам пет крмача и нисам могао да опстанем. Свиње храним здравом хранном коју сам, углавном, ја произвео, уложили смо много труда и новца, а онда дођу откупљивачи и траже да им продам свиње изузетног квалитета за багателу. И то,нажалост, и учиним јер немам избора, поготово у пролеће када нам је новац потребан за сетву. Када би цена свиња била коректна и унапред позната, вероватно бих гајио 12 крмача. Храну могу да произведем, али не могу да дајем свиње за xабе. Младим људима је у старту потребна финасијска, али и свака друга подршка, и било би добро када бисмо бар могли добити кредит под повољним условима. Верујем да би се тада више младих људи одлучило за пољопривредну производњу. Овако уложе све што имају у нешто што им не гарантује сигурну зараду и још ако им неповољне временске прилике униште род, што се дешавало и ове године, тешко да ће се одлучити да наставе да улажу у неизвесност – сматра Вукојевић.
Подсећа да су пољопривредници у сезони по цео дан на њиви и да немају времена да се баве папирологијом. Сматра да би локална самоуправа требало да представнике стручних служби чешће шаље на терен како би заинтересовани пољопривредници могли да се упознају са мерама подршке пољопривреди које град даје. И поред свих проблема верује да је његова будућност, али и будућност великог броја младих људи у пољопривреди под условом, како каже, да држава коначно донесе стратегију развоја села и пољопривреде, али и да пронађе начин да младим пољопривредницима у старту финансијски помогне.
Слично мисли и Драган Проданић (36) који је пре пар година одлучио да напусти посао и покуша да породицу идржава бавећи се пољопривредном производњом. Има само нешто више од једног хектара и верује да би и са те површине могло да се обезбеди довољно прихода за пристојан живот.
– Малину смо засадили на седам ари јер толико моја породица може да обради, а да не плаћамо друге раднике. Велики сам борац и никада се не предајем. Покушавам да започнем неку нову производњу која би мојој породици обезбедила пристојну зараду. Када бисмо имали сигурну цену за наше производе било би нам много лакше. Сигурно је да би се многи одлучили да повећају производњу. Верујем да би то задржало младе на селу јер би знали унапред какви су услови на тржишту и шта би требало да производе како би остварили већу зараду – сматра Проданић.
В. Ст.
Пројекат подржава Град Лозница
