Неподношљива лакоћа пропадања (2) – ОД ГИГАНТА ДО РУИНЕ

Да је неко седамдесетих година прошлога века радницима “Вискозе” рекао да ће њихова фабрика од  неколико хиљада радника, који су у мензама имали на менију више куваних јела, роштиљ и колаче, у фабричком кругу саобраћајницу и неколико километара пруге и вишемилионски вредан извоз, за четрдесетак година бити огромна руина на више од 70 хектара, сигурно би му рекли да је то немогуће. Нажалост, живимо у Србији где је све могуће, а поготово накарадне ствари, па је тако и “Вискоза” од гиганта постала руина, гомила пустих  зграда, очерупаних до голих зидова и то наочиглед државе, града, полиције, свих оних који је требало да је сачувају. Угашена  је  фабрика која је хранила деценијама лознички крај и направљено ругло обрасло у растиње

Историја и развој Лознице, али и читавог лозничког краја, може се поделити на време пре и после изградње фабрике “Вискоза”, својевремено гиганта југословенске хемијске индустрије. Лозница је до педесетих година прошлог века била варош, а онда се, са почетком изградње фабричких хала, кренуло и подизање стамбених објеката и стварање других услова неопходних средини која добија предузеће од више хиљада радника. Било је то време које није слутило да ће “Вискоза” пола века касније постати симбол лоше приватизације, пропале фабрике, у сваком смислу, у којој нема ниједног радника.

Решењем тадашњег Извршног већа Републике Србије, од 15. јуна 1953. и оснивањем инвестиционе групе за изградњу фабрике вискозних влакана и фолија почео је развој првенца југословенске индустрије хемијских влакана. Савезно извршно веће априла наредне године доноси решење којим је инвестициона група прерасла у предузеће у изградњи под именом “Југовискоза”. Новац за подизање постројења обезбедила је Савезна управа за инвестициону изградњу на основу одредби Савезног друштвеног плана за 1954.  За место градње такве фабрике Лозница је изабрана због повољног географског положаја, близине реке Дрине, што је омогућавало снабдевање водом и одвођење отпадних вода, могућности запошљавања нове радне снаге као и коришћење путева и железнице. Симболично, на празник рада првог маја 1954.  почела изградња, а наредне године кренула је монтажа опреме. Три године касније, 1957. у пробни погон пуштена су поједина одељења, у марту наредне одобрена је пробна производња за погоне енергетике, а у априлу 1958. и за главну производну халу. Из пробне у редовну производњу “Вискоза” је пуштена првог новембра 1959. године. У фабрику су дошли стручњаци и радници из свих крајева тадашње Југославије који су се први пут срели са новом технологијом. Фабрика је у првој фази изградње имала капацитет од 10.800 тона годишње влакна памучног типа, 5.400 тона влакна вуненог типа, 3.000 тона свиле, 720 тона корда и 540 тона целулозне фолије годишње.

“Вискоза” је од почетка рада, 1959. до 1967. позитивно пословала, али су у наредних неколико година погоршани услови за стицање дохотка на шта је утицао више спољних и унутрашњих фактора који су проузроковали губитке. После година рада са губитком, припремљен је програм санације који је требало да покрије оне настале до 1971. Период санације трајао је до краја 1976. да би такве мере биле укинуте од наредне године и “Вискоза” је отпочела са привреЂивањем под условима који су важили за друга предузећа у држави. Окончањем друге фазе и пуштањем у рад нових капацитета, она је из предузећа средње величине прерасла у једног од већих произвоЂача вештачких целулозних влакана и фолија у светским размерама. Са укупном производњом влакана и фолија од 53 хиљаде тона годишње постала је по количини и вредности најзначајније југословенско предузеће у овој индустрији. Она се 1975. по укупном приходу налазила на 60. месту листе свих предузећа у Југославији. Осамдесете су за “Вискозу” биле године када се много производило, а мало градило. Постала је стабилна фабрика, али су онда, са свим потресима, стигле деведесете и економска блокада што је за фирму извозника на светско тржиште био почетак краја.

Дошла је 1992. када се  држава нашла под ударом санкција УН, што је погодило целокупну српску привреду па и “Вискозу”. Забрана извоза и увоза, свођење тржишта на Србију, приморали су тадашње руководство да по трећи пут у девет месеци планира заустављање фабрика. Без увозних сировина није било могуће радити на дужи рок, као ни без иностраног тржишта на који је годинама”Вискоза” пласирала више од 40 одсто годишње производње, али ни домаћег где готово више нико никоме није плаћао ништа. Све то довело је до тога да су радници фабрика због прекида у производњи били слати на колективне годишње одморе, рекреацију и плаћена одсуства.

У години увођења санкција у “Вискози”се кренуло у реорганизацију у Холдинг компанију, а стварањем деоничарских друштава као профитних центара требало је да буде обезбеђено ефикасније коришћење кадрова и капитала.  Холдинг је постала 10. јануара 1995. а статус деоничарских друштава добили су “Енергетика”, “Целулоза”, “Лофолен”, “Хемиремонт”, “Целвлакно”, “Корд”, “Крупањка”, “Лозофан”, “Центрофан”, “Транспорт”, “ Стандард” и “Хортикултура”, основана је Новинско-издавачка агенција”Вискоза”, “Развој” и “Промет”, одраније у саставу дирекције, задржани су у Холдингу.

У гиганту који је почетком деведесетих имао око 11 хиљада радника, од 2002. је кренула реализација социјалног програма када је из фабрике отишло око 3.760 радника. После укупно седам кругова на крају је у фабрици остало 15 запослених који су сачекали стечај и почетак агоније која још траје.

ЕЛН

Пројекат подржава Министарство културе и информисања Републике Србије