Безбедни на интернету (4) – ВИРТУЕЛНИ СВЕТ ОПАСНИЈИ ОД СТВАРНОГ

 

Код нас не постоји култура безбедног коришћења интернета ни кдо деце, а ни код одраслих, што олакшава посао онима који га злоупотребљавају. Спроводе се активности, али не постоји континуитет и деца се брзо враћају старим, лошим навикама. Вршњачко насиље је присутно, а скала последица може ићи од повређених осећања детета до покушаја, или извршења самоубиства па свако насиље треба пријавити полицији

Интернет је глобална мрежа и добро и зло које носи са собом једнако је у целом свету. Оно што Србију издваја у односу на развијене земље па и државе из окружења јесте то што је она тек кренула у доношење регулативе која се тиче злоупотребе интернета, а обазривост корисника мреже код нас је на знатно нижем нивоу.

– Код нас не постоји култура безбедног коришћења интернета ни код деце, а, нажалост, ни код одраслих. Овде имамо случај да дете већ у првом, другом разреду основне школе има отворен налог на друштвеним мрежама, обично на фејсбуку као најраспрострањенијем, и када га питамо ко га је отворио, најчешће каже – мама. Сама компанија ”Фејсбук” прописала је да млађи од 13 не смеју имати налог и то није урадила случајно, већ зато што они нису способни да препознају опасност и злоупотребу на интернету. И онда вам дете каже да је мама слагала за његове године, отворила му налог и пустила га у виртуелни свет опаснији од стварног из простог разлога што не видите са ким контактирате. Родитељи то не треба да раде својој деци – каже Биљана Кикић Грујић, главна координаторка за превенцију насиља у новосадском Центру за превенцију девијантног понашања код младих.

Ко је с друге стране?

Оправдање које родитељи користе за овакво понашање јесте то што и друга деца имају налоге па онда не може њихово бити изузетак. Кикићева то не прихвата и каже да је ниво свести о опасностима у виртуелном свету далеко од потребног. Она наводи пример Словеније у којој је прописано да само један рачунар у кући сме да има излаз на интернет и не сме да стоји изван дневне собе, дакле под надзором родитеља, док су деца млађа од 12 година. Код нас свако дете има свој рачунар, седи затворено иза врата своје собе, а родитељи не схватају да је тако само у својој соби и у виртуелном свету три пута у већој опасности него на улици.

– Деца су подложна превари, можете их за чоколадицу преварити у стварности, а замислите у виртуелном простору где са друге стране имате тзв. предатора који је неколико пута старији и има само један циљ – да од тог детета направи жртву, о којем год облику насиља говорили. Деца немају свест о томе да су неки људи направили налог и слагали да су млађи, баш као што је оно слагало да је старије. Интернет је феноменалан, али никако не можемо бити сигурни ко је с друге стране рачунара. Ту свест, нажалост, у великом броју немају ни родитељи – каже Кикићева.

Последњих година Србију су потресле страшне вести о трагичним случајевима у којима су жртве била деца. Јавност се узнемирила, покренуте су акције, одржавају се трибине, спроводе пројекти, али ефекат није онакав какв би требало да буде. Биљана Кикић Грујић јасно указује зашто је то тако.

– Зато што су скоро све активности ”ад хок” и трају колико и пројекат, а ради се са групом деце, ретко кад са целом школом. Немамо, дакле, системско уређење. Деца чују шта им се каже, буду под утиском неко време и онда кажу ”ма неће се то мени десити” па наставе по старом. Не ради се кроз образовни систем од првог разреда основне, немамо континуитет да деца науче да уоче претњу и, још важније, како и коме да је пријаве. Велики број њих не би рекао мами и тати због страха од казне и онда се поставља питање коме остављамо ту децу? Оно је дете које је уплашено нечим што му се догађа, плус је уплашено од казне, срамота га је да се обрати наставнику и онда само покушава да реши проблем, а то је немогуће – упозорава Кикићева.

Злоупотребе су бројне и тешко је говорити о најчешћим опасностима које вребају са нета, али, ипак, предњачи искоришћавање деце у порнографске сврхе, наговарање да се сликају наги, а код младих, нарочито у осмом разреду и првој години средње школе, дешава се да снимају своје сексуалне односе, или ствари из интимног живота па то после свесно објављују, често из освете зато што су се посвађали. Такве фотографије ће друштвене мреже уклонити након пријаве, али ће проћи време током којег ће хиљаде људи то видети и ко зна колико њих скинути у свој рачунар. Другим речима, ко зна када ће се поново и где појавити тај снимак или фотографија.

Кад друштво затаји

Такозвани сајбер булинг чест је облик насиља и готово да нема школе у којој га нема у неком облику. Деца су много храбрија да пишу ружне ствари о некоме него да му то кажу у лице. Ако узмемо да неко ко је написао нешто ружно о другом детету има неколико хиљада пријатеља и да су његову објаву многи видели, лајковали, коментарисали, поделили, онда је то огроман број, а све то трпи једно дете. То је постао водећи проблем у нашим школама јер велики број деце учествује, а велики проблем су и посматрачи, односно деца која су то видела, али нису пријавила. Скала последица може ићи од повређених осећања, када дете пати због тога, до покушаја, или извршења самоубиства. Нажалост, Србија није поштеђена таквих случајева, а судбина четрнаестогодишњег Алексе Јанковића из Ниша који је због вршњачког насиља извршио самоубиство пре шест година, трагична је опомена целом друштву. Нажалост, очигледно не довољна да би се такве ствари прекинуле.

– Ми као друштво нисмо реаговали, а он није знао како да се носи са проблемима које има. Није свако дете исто и не знамо како ће неко од њих реаговати. Постоје деца која су ментално и емотивно јача и која ће рећи ”баш ме брига ко ме воли, а ко не”, а постоје и она која ће покушати да учине, или учинити нешто себи. Ми их морамо оснажити да пријаве свако насиље. Доста родитеља је информатички неписмено и не разуме потребу да дете има налог на друштвеним мрежама па им је прва реакција ”шта ће ти то”, или не схвате озбиљно проблем о којем дете говори. Они немају свест о томе колико је група  направљена против неког детета довољна да оно пати због коментара и дељења. Од изузетног значаја је и да просветни радници буду обучени да уоче када неко дете има проблем, а то се може јер долази до промене понашања и оно испољава знаке трпљења насиља.

За подизање свести о нечему, била то безбедност у саобраћају или на нету, потребно је време и образовање нема временско трајање, већ се мора стално причати о томе. Родитељи морају бити у току са трендовима које прати њихово дете и схватити да као што знају да ли је било на тренингу, ручало, учило, исто тако морају знати и шта је радило у виртуелном свету. Значајна је и улога медија који треба да извештавају едукативно, а не сензационалистички. Ако имамо наслов ”Ухапшено пет лица због дечје порнографије”, онда треба да имамо едукативни садржај да и дете и родитељи виде које су то грешке прављене па се дошло до тога. Морамо стварати генерације које ће знати да користе интернет безбедно и то нам мора бити заједнички циљ. Потребни су нам време и сарадња свих нас од владиних и невладиних организација преко породице и школе до медија. Сви смо одговорни за то.

ЕЛН

Свако насиље пријавити полицији

Биљана Кикић Грбић каже да је неопходно свако насиље пријавити полицији.

 – Није на родитељима и школи да размишљају да ли постоји кривично дело. Обавезно треба пријавити полицији, а они ће видети да ли ће случај вратити у оквире школе или ће поступити по службеној дужности. Сваку злоупотребу, сајбер булинг, дечју порнографију, свако искоришћавање, непријатност – пријавити! Треба децу да охрабримо да не ћуте, да све што им се дешава пријаве.

Колико је селфи опасан

Својеврсна мода међу младима, па и малолетницима, јесу селфији на којима дечаци позирају голи до појаса, а девојчице напућених усана у позама непримереним њиховим годинама не схватајући да тим путем неко ко их не познаје ствара слику о њима. Посебно су ризичне фотографије које одишу, најблаже речено, еротиком и које педофили доживљавају као позив. Ако се има у виду да се деца надмећу у томе колико имају пријатеља и лајкова па због тога прихватају захтеве мноштва непознатих, онда је јасно и колики је ризик. И да се ништа не догоди, за десет, 15 година то ће дете бити родитељ, доктор, фризер, адвокат, тужилац, наставник и биће му, у најмању руку, непријатно ако таква фотографија ”исплива”.

 Фото: Лична архива саговорнице

 

Пројекат подржава Министарство културе и информисања Републике Србије

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″