Ново у Лозничким новостима (1) – НЕПОДНОШЉИВА ЛАКОЋА ПРОПАДАЊА

Зашто је Лозница место где би се могао подићи споменик колективној немарности и неуспелој приватизацији покушаће да одговоре Лозничке новости  у пројекту  “Неподношљива лакоћа пропадања” кроз серију од 13 истраживачких текстова.  Подсетићемо све нас на колективну небригу, амнезију, немар и равнодушност што нам се испред очију распадала, крала и уништавала имовина која је деценијама стицана

Да ли је друштво које допусти да јој се у рушевину претвори фабрички комплекс на више од 70 хектара богато и бахато или недопустиво несређено и немарно?  То би се могао запитати свако ко прође поред онога што је остало од некадашње ХК “Вискоза”, фабрике која је хранила цео лознички крај, а постала је најочигледнији пример нечињења, или недовољно одлучног чињења, одсуства одговорности, немара, нефункционисања више важних карика система и пример да је друштвена имовина свачија и ничија.

Зашто је Лозница место где би се могао подићи споменик српској лудости, колективној немарности и неуспелој приватизацији, Лозничке новости покушаће да одговоре у пројекту  “Неподношљива лакоћа пропадања” кроз серију од 13 истраживачких текстова који ће бити објављени у штампаном издању, али и на порталу и ФБ страници ЛН.

Да ли је незнањем, немаром, или можда са намером “Вискоза” доведена до пропасти, како је могуће да толики гигант буде ољуштен до голих зидова, да опасне материје остану у фабричком кругу и како је колектив, који је запошљавао више од десет хиљада људи и у   години пред увођење санкција имао девизни суфицит већи од 60 милиона долара, данас руина са које су и кровови поскидани – биће питања за чијим одговорима ћемо трагати.

Да ли је средином 2009. стечајни поступак морао да стигне у “Вискозу”, да ли је држава могла пре седам година да прихвати предлог Лознице  да се “Вискоза” пренесе у власништво Града и како се дошло до апсурда да Лозница њиве претвара у индустријску зону, а имала је тада “Вискозу” са индустријским колосеком, фабриком за пречишћавање отпадних вода, термоелектраном и још увек сасвим употребљиве огромне погоне и магацине, део су мозаика на који ћемо настојати да сложимо и одговоре на ова питања.

Осим судбине “Вискозе” и њених упропашћених хиљаде квадратних метара, бавићемо се и  судбином других – као што је Хотелско-туристичко предузеће “Бања Ковиљача” у коме је 2002. године  почео процес приватизације, а да никада није дочекало  прву аукцијску продају због проблема разграничења друштвене и државне имовине. Скоро деценију је ово предузеће копнело чекајући да “држава нешто реши”, а имовина се претварала у руину. Некадашње виле су усред бањског парка постале ругло, а чувени “Кур-салон” је тек на иницијативу грађана Бање Ковиљаче спасен и то када је размрдана држава па га је уступила Специјалној болници.

Истражићемо и имају ли овај град и држава вишак стамбеног простора, или је баш небитно што док неки живе у полувековним баракама, у центру града пропада вишеспратница. Она је остала као зидани траг акције државе из  деведесетих година прошлога века када је започета кампања градње станова за младе брачне парове и младе научне раднике. Зграду је зидало предузеће “Зидар” које је отишло у стечај, а она је остала неусељена и потпуно огољена.

Пробаћемо да утврдимо шта ће бити са хотелом “Централ” из 1931. године са статусом вредног објекта грађевинске архитектуре лоцираним у пешачкој зони који пропада и служи за лепљење изборних и осталих плаката, а град, на пример, нема своју градску кућу или новинарски клуб који је својевремено био обећаван од локалне власти. Писаћемо и о некадашњој фабрици  ауто-тракторских кочница (ФАК) која је неславно завршила после приватизације. Постоји само велика парцела у центру града, али и магацин у коме је у бурадима упаковано 75 тона цијанидне соли. Више од једне деценије локална самоуправа и надлежно министарство јалово покушавају да реше овај проблем. Тражићемо одговор на питање хоће ли и када, после гомиле обећања, тај еколошки проблем коначно бити решен у уклоњен такав отпад који годинама лежи  на неколико стотина метара од центра града, кућа и лозничке болнице. Нећемо заобићи и немар ЈП “Железнице Србије”  које је у Бањи Ковиљачи “заборавило” велику вилу која је некада била Железнички дом као и композицију теретних вагона који годинама труле на споредном колосеку, а из предузећа нико не одговара на питања шта ће са тим бити.

“Неподношљива лакоћа пропадања” суочиће нас са нама самима, нашом амнезијом, немаром, равнодушношћу и бахатошћу док нам се испред очију распадала, крала и уништавала имовина која је грађена из плата, пореза и доприноса наших дедова и очева, а шут који је остао од ње биће рашчишћаван из плата наше деце.

ЕЛН

Пројекат подржава Министарство културе и информисања Републике Србије