Наши смо – СЛИКА
Данас почиње нова школска година. За ученике 750 школа чији наставници припадају синдикату Уније просветних радника часови ће бити скраћени на 30 минута. Други ђаци ће благодети наставничког штрајка упозорења осетити у понедељак пошто су се остала четири синдиката просветних радника договорила да “не кваре свечаност почетка школске године”. Министар просвете је тим поводом рекао да “овога пута неће бити неке велике штете, 1. септембар је петак, они у школи причају ко је где летовао и тај дан увек прође у неком „хепенингу“ више него у раду”. Министар је вероватно мислио да ђаци неће бити оштећени скраћивањем часова зато што првог радног дана нико не држи предавања или бар ретко ко испитује, али куд ћете већу штету за друштво ако је рад просветних радника вреднован чак за 17 одсто мање него просечан рад на републичком нивоу. Или, како просветари истичу да “доктор наука који ради у школи има мању плату од чистачице у „Србијагасу” и ЕПС-у.
Али оно што је мени упало у око ових дана, док се прича о скоро четири и по хиљаде радника који су технолошки вишак у просвети, јесте податак, који је изнео министар, да је 17.000 људи у школе “ушло за време забране запошљавања, те су они невидљиви за технолошке вишкове”.
Који ли су ти, чији ли су? По којим и чијим критеријумима су “ушли” без конкурса? И по којој цени? Ово последње питање сматрам врло битним због гласина да се зна ко запошљава и колико кошта радно место у појединим школама. То што министар каже да ће први без посла остати ти који су “ушли” без конкурса сасвим је исправан став, политички лепо звучи, али ако збиља намерава да, како је рекао, заведе ред у школама онда најпре мора кренути одатле. Дакле, како је 17.000 (!) људи на муљу ушло у школе и ко је од тога имао вајде? Не верујем да су сви ушли баш преко партијске књижице, биће да има истине и о девизним. Зато с нестрпљењем очекујем да чујем у којим школама су ти полетарци нашли посао, колико ће директора одговарати за кршење уредбе о забрани запошљавања и ко ће још поред њих да одговара. Односно, да ли су могли самоиницијативно да то раде, без знања школских одбора и владине комисије која је давала сагласност за запошљавање у време трајања забране. Ако не добијемо одговоре на та питања, онда је све ово само замлаћивање као и прича о “лажним одељењима”. Не бих да ми одвраћају пажњу од чињенице да се драстично смањује број ученика у школама, радије бих да прочитам неку озбиљну анализу колико је деце мање због природног прираштаја, а колико због одласка младих из Србије и како ће се то одразити на године које долазе. То би урадила свака озбиљна држава која држи до себе. То би захтевао и сваки озбиљан народ који држи до своје државе.
И када смо већ код тога, ето, не да ми се да игноришем Вулинову иницијативу о качању слика председника државе по касарнама у циљу подизања “култа државе”. Неће слика председника изградити “култ државе”, (коме треба култ?) ваљда држава поступањем према својим грађанима стиче поштовање и поверење, развија осећај припадања или се из ње бежи. Кад се каже држава, ја помислим на ред, на грађанина као светињу, на бригу о благостању, људским правима и свему другом чему су нас учили током школовања јер ја сам генерација оних чији наставници нису имали разлога за штрајк.
Не знам да ли ће се просветни радници у Лозници осмелити да изађу у протестну шетњу или нешто слично. Ако то учине, изаћи ћу да их подржим јер они су први преко којих наша деца изводе закључке да ли се исплати школовати или не. Да ли треба ћутати и трпети док ти место заузимају падобранци са књижицом, партијском или девизном, а државу би да јачају преко култа личности или се треба борити за грађанске вредности на којима почива свака уређена заједница. То је лекција коју данас дугујемо нашој деци.
Ево, ја предлажем да у касарне, као симболе официрске части, окачимо слике војсковођа, који су преживели суд историје и слике Милунке Савић и Лазе Лазаревића као подсећање на сраман однос наше државе према онима који су за њу одвајкада гинули, а слику председника државе да окачимо у ходник председништва заједно са свим сликама његових претходника и најближих сарадника. Да се, када их понесе, подсете како је све пролазно. И људи и власт и моћ. И држава, наравно, ако не уме да брине о интересу људи који у њој живе.
То је лекција коју су паметни народи давно научили. Не кажем да ми нисмо паметни, можда смо се само мало погубили довијајући се како да наџивимо сопствену историју.
Звонило.
Зорица Вишњић
