Наши смо – ДИЈАЛОГ
Знам, прочитали сте наслов и очекујете, сасвим логично, да у наставку иде текст о Косову. Може бити и да чак изнесем своје погледе и дам допринос коначном решавању тог питања. Морам да вас разочарам – у овом тренутку имам само утисак да касно дијалог за Косово стиже. Још ми је јачи утисак да некакво решење већ постоји и да ће у дијалогу главну реч водити они који треба да припреме јавност за могући епилог.
Али, ако ви нисте превише окупирани размишљањем шта бисте рекли у случају да вас неко позове на дијалог о Косову, ја бих вас љубазно позвала на дијалог о Србији. Некако, чини ми се да би тај дијалог био кључ за све наше зарђале браве. Па и за Косово. О том дијалогу размишљам јако дуго и волела бих да га воде људи од угледа у својим струкама, у својим срединама, они који нису били по вољи ниједној власти и којима и није било стало ни до једне власти. Од њих бих волела да чујем где смо све грешили, чиме смо плаћали, са каквим заблудама се још носимо и шта нам је чинити. Просто. Без мудровања и демагогије. Без страха да ће због тога било како испаштати, а нарочито не да ће им се часно име развлачити по поганим устима и прљавим медијима. Сад, неко ће рећи као да ми то већ не знамо. Знам да знамо, али ако већ знамо, како смо доспели овде где смо. То бих волела да разјаснимо. Пре неки дан мајстор, који ми је нешто поправљао у кући, понудио ми је свој одговор на то питање.
– Постали смо много покварен народ – то је наш проблем.
А зашто смо такви, питала сам?
– Зато што смо увек размишљали као сиротиња! Ћутиш и трпиш да не буде горе.
– А, када дође горе да горе не може бити, опет кажеш, ћути бар смо живи, додајем ја. А ако нисмо ни живи, онда кажемо бар се није мучио, а ако се мучио онда кажемо – добро је да је умро, одмориће се!
– А, ако дођемо како до пара, онда не бендамо ни живу силу. Онда презиремо сиротињу. Ево, пре неки дан поправљам код једног нашег који ради у иностранству. Нутка ме све време пивом, ја журим да завршим, чека ме још посла. Колико кошта, пита ме? Колико смо се договорили. Е, мајсторе, а струја коју си ми потрошио док си радио, а вода, а “хајнекен” који си попио? Гледам га и кажем, одбиј и за струју и за воду и за пиво. И да ме никада више ниси звао!
Е, свака Вам част, кажем ја.
– Ма, каква част. Мука ми је више од свега. Скоро одем код једног пензионера. Урадим све што је тражио, пита колико кошта, ја кажем, а он мени – дођи 25. када ми стигне пензија да платим. Како бре, што ми не рече пре него што сам почео да радим. А, он мени – мислиш да је лако доћи до пара?
Тај мој мајстор, иначе, ради у једној врло озбиљној и угледној државној фирми за тридесетак хиљада. Ово што заради поподне делом иде за издржавање породице, а делом дотира предузеће. Озбиљно вам кажем. Тако испада јер каже, за све што им фали, сами се сналазе, а када иду на терен, добију по 120 динара. Ако одбијеш терен, остајеш без посла, ако идеш на терен, онда знаш шта ти је чинити.
Једна друга особа жалила ми се да јој шефови из Београда сугеришу да нађе неки бесплатан пословни простор јер овај садашњи много кошта.
– Шалите се. Па то је директно гурање службе у корупцију, кажем.
– Ништа Вам нисам рекао, вели забринуто.
Једна пета особа причала ми је како јој је у службу по партијској линији дошла једна слута, незналица и мутивода и како сваки дан са страхом иде на посао…
А, ја се све време питам, каква смо то држава када штитимо газде који угњетавају наше раднике, којима опраштамо пореске дугове, које тетошимо и када је јасно да се ругају и нашим законима и здравом разуму. Сад разумем зашто се само ситним дужницима ништа не прашта. Лепо ми је мајстор објаснио. А и ови други, испрепадани. Дакле, свако се својим јадом забавио и сваком је своја мука највећа. И сваком се чини да је њему најтеже. Да може да изгуби и оно што нема.
А, да обрнемо угао посматрања? Да подигнемо очекивања, да подигнемо захтеве? Да избацимо сиротињу из главе? Да подвучемо линију трпљења? Да престанемо да се довијамо. Да тражимо рачун и када радимо и када гласамо. Шта кажете?
Мени је то тема за дијалог.
А што се Косова и Метохије тиче, не бих ја ту умела да снађем без помоћи преговарача из Брисела. Кад би ми шапнули шта је на столу, можда бих и имала неку идеју. Овако, не бих да нагађам па да испаднем глупа у друштву.
Зорица Вишњић
