Наши смо – НАГРАДА
Шта је то што тера наше уважене, признате, вољене уметнике, пре свих глумце и певаче, па и редитеље да се баве дневном политиком и да подржавају политичаре на власти? Ко други ако не уметници (поред новинара који поштују новинарски кодекс) треба да одражава глас бунта, да критикује власт чак иако им је добро, а никад није добро у култури и уметности, о животу да и не говоримо. Наравно, изузетак су појединци као што је некада био Вељко Булајић, омиљени Титов редитељ, због чијих филмова се нису штеделе паре, чак су се рушили прави правцати мостови. Зар су се те глумачке величине толико уживеле у своје нестварне ликове да више не распознају збиљу од лажи, глуму од глуматања, драму од водвиља? Својим јавним подржавањем којекаквих дневно-политичких ликова који ће за разлику од њих отићи у заборав, (неке ћемо памтити само по злу, по катастрофалним грешкама, неке по простаклуку и купљеном образовању), они сами себе срозавају и уништавају тешко стечени углед. Да ли интерес сме да буде изнад уметности и да ли подобност изнад уметника?
Да ли би Лазар Ристовски добио 40 милиона динара за филмски пројекат “Чарапе краља Петра” уз признање чланова жирија који су гласали за њега (двојица су били против), да има “мањкавости у сценарију које се могу отклонити”. Пре две године исти пројекат је одбијен. Шта се то, богати, променило преко ноћи? Да није можда припомогла јавна подршка великом вођи? Ма, шта вам пада напамет. Али то није све. Прошлог месеца његовој продуцентској кући “Зилион филм”, додељена су три милиона динара за пројекат “Равно Село филм фестивал”, Ристовски, који каже да тај новац на конкурсу није додељен њему, већ младим људима у његовом Равном Селу и студентима Факултета драмских уметности, будућим актерима и учесницима фестивала. Ево, гледам га како гостујући у “Дневнику” РТВ Нови Сад полетно прича о фестивалу и о томе како “ради више него икада”.
Сетите се дугачког, надахнутог предизборног спота СНС у којем је на изненађење многих наратор био глумац Светислав Гонцић. Спекулише се да је добио позамашну суму новца а недуго затим на чело Културног центра у Београду постављена је његова супруга, драмтуршкиња. Тад је шира јавност први пут и чула за њу.
Круна свега је најновија чудна, многи кажу срамна, једногласна одлука жирија 62. Стеријиног позорја да додели само две награде, и то свим учесницима и Специјалну Стеријину награду публици Позорја. Жири су чинили Исидора Жебељан, Емина Елор, Никита Миливојевић, Александар Поповски, Предраг Манојловић. Било је мучно гледати како великом глумцу, чувеном Микију Манојловићу, председнику жирија, публика звижди док саопштава одлуку, па његово смушено објашњење да се током представа питао „шта он то гледа”. Па зар ниједна од девет представа није заслужила награду, бар за уложени труд, ако не за уметничко достигнуће, пошто је и до сада кроз историју Позорја, како рече Мики, често тако и додељивана. С друге стране, жири Удружења позоришних критичара и театролога Србије донео је једногласну одлуку да награду округлог стола критике за најбољу представу додели остварењу “На Дрини ћуприја”, по мотивима дела Иве Андрића, у режији и адаптацији Кокана Младеновића и у извођењу Српског народног позоришта из Новог Сада. Иста представа добила је и награду публике са просечном оценом 4,76 на скали до пет, као и награду новосадског “Дневника”. Шта је то жирију засметало? Кокан Младеновић, који слови за једног од “најпроблематичнијих” позоришних редитеља у нас и чији скоро сваки наступ не оставља равнодушним ни власт ни опозицију за које је једном рекао “да их све заједно треба отерати”.
Као да је слутила овакав неславни епилог, отварајући Стеријино позорје, глумица Мирјана Гардиновачки је рекла: “Дошло неко чудно невреме у коме се прогања, забрањује, дисквалификује, блати сваки уметник који се усуди да јавно проговори о ситуацији у култури и друштву”.
И у коме се не додељује ни Стеријина награда.
Верица Мићић
