Наши смо – СПИНИРАЊЕ
Ових дана из руку не испуштам спинер. То је, ко не зна, она ротирајућа играчка, слична пропелеру авиона, или детелини са три листа, направљена од пластике и метала коју можете вртети до миле воље на врху прста, носу, челу… мада те вештине још нисам достигао. Неки стручњаци кажу да побољшава концентрацију деце са специјалним потребама, а други да његова популарност међу децом и омладином указује на велику нервозу и анксиозност међу њима.
Како год било, уместо да се нервирам због онога што чујем и видим, само, брале, спинирам. Да није тако, морао бих се дебело забринути где нам то одрастају деца јер прочитах да ће Нови Сад бити први град у Србији у којем ће родитељи основаца и средњошколаца добити тестове на наркотике које ће моћи да искористе да тестирају децу. Савет родитеља основних и средњих школа у Србији тражиће од градске управе за образовање да обезбеди десет милиона динара за куповину тестова на наркотике, а којима би требало да буде обухваћено највише 25 хиљада ученика 7. и 8. разреда основне школе и сви средњошколци. На школи је да родитељима уруче тестове, а родитељима да одлуче да ли ће тестирати своју децу на наркотике. Родитељи би требало да, уз тестове, добију и упутство о употреби и о последицама наркотика по здравље, што би требало да их мотивише да тест искористе. Уколико се испостави да је дете позитивно на дрогу, родитељ ће моћи да контактира са Центром за социјални рад и осталим надлежним установама и органима. То је идеја чланова Координационог тела за борбу против насиља у основним и средњим школама, покушај да се смањи употреба наркотика међу ученицима. Значи ли ово, ако добро размишљам, да је дроге међу младима толико да је потребно да их маме и тате код куће тестирају и да се терет борбе против те пошасти полако пребацује на родитеље. “Сине! Молим, ћале. Дођи, срећо, да те тата мало тестира на дрогу”. Да ли су следећи детектори метала на уласку у школе?!
Спинер ме смирио и пре неки дан кад одох на мост у Љубовији. Бусева више него на београдској аутобуској станици, народа као на панађуру, а радни дан око подне. Мислим се, ако су сви ови овде значи да нико не ради, много, бре, незапосленог света, можда су пензионери па дошли да искористе леп дан, али има неких испод 50, тешко да су сви имали бенефиције или су у инвалидској, а онда се баш забринух па, ако пола од ове масе ради, какав ће бити њихов учинак на послу, или ти послови и могу без њих, кад су већ сви на “паузи”? Да не лупам главу, завртим спинерчић.
Иначе, гледање вести не да само информише, него може помоћи човеку да спозна самога себе. Осетим тако некада како сам нервозан, немам појма зашто, оно, не држи ме место, размишљам шта ли је разлог када баш све напредује, оно, само иде. Кад чујем у вестима како је неки човек “издржао без функције годину и по дана”, па ми кликну у лобањи. То је то! Ето решења. Па, човече, нисам био на функцији дуже од три деценије, још оно кад сам у петом или шестом разреду био председник Црвеног крста у мом одељењу. Замислите које ли су то муке кад тако дуго немаш функцију па није чудо што су ми зулуфи побелели, што цупкам ногом кад у неком реду чекам читав сат јер уместо четири, ради један шалтер и слично. Толико ме обрадовало то просветљење да сам и спинер оставио пола сата.
Сад нећу више да куцам, одох да смишљам на коју функцију да се увалим па да ми лакне. Вредним и преданим радом оправдаћу указано поверење, нема везе где се угнездим и да ли знам тај посао. Шта странка? Није сад као оно пре, партија па гурај, сада, бре, могу и ванстраначке личности, чуо сам и прочитао, важно је само да си вредан и да умеш лепо да причаш, али без неких тамо, оних, алузија. Док ми неко не понуди функцију, и не схвати величину моје жртве и толике апстиненције од функције, било какве, одох на спинирање. Осим, ако ми га онај мој пубертетлија није мазнуо, крај је школске године па и деци треба спинирање. Боље то него тестирање. Далеко било.
Т.М.С.
