Наши смо – ПОТОП
Таман се Србија понадала да ће се овог маја провући без недаћа, временских непогода и падавинских чуда, кад, не лези враже, ето ти опет потопа у уторак. У дану када се свет згражавао над вешћу о трагедији у Манчестеру, где су током концерта америчке певачице Аријане Гранде погинуле 22 особе, када смо читали најаву лидера Алијансе за будућност Косова Рамуша Харадинаја, који је и кандидат за премијера, да ће војска Косова, уколико добије поверење народа, бити формирана у првих 90 дана мандата нове владе током којих ће настојати да убеди Србе да схвате да је “војска у њиховом интересу”, стушти се и киша и за кратко време опет направи чуда. Не поредим невоље, али размишљам, мора ли толико белаја у истом дану, без обзира у ком делу планете. У нашем Тршићу, Жеравија се није могла препознати. Пре двадесетак дана народ је у њој хладио пиво за првомајске празнике, а у уторак, око 16 сати, њоме је могао запловити и онај дрински моноксил из Музеја Јадра. Стаза од саборишта до Вукове куће личила је на огромно речно корито, а муљ нанет бујицом са околних брда онемогућавао је да се њоме човек прошета у ципелама. Гумене чизме су опет постале актуелне и једина обућа отпорна на новонастале мајске услове.
Да ли је то неко бацио чини па са од 2014. године сваког маја све више сагињемо под теретом оловних облака, гледамо у небо које више подсећа на сиву јаловину из Костајника него на плаветнило пролећа испуњеног мирисом цветних алеја. Не, стварно, нешто се “горе” догађа! Зар нисте раније памтили мај по јагодама и првим трешњама, по белим радама, по кратким рукавима на мајицама, куглама омиљеног сладоледа, ћаскању с друштвом у башти омиљеног локала? А сад?
Просто се тргох кад ми пријатељ пре пар дана рече да је син, њему и супрузи, уплатио летовање на Тасосу од 11. јуна. Помислих, па какво летовање кад смо до јуче ложили ватру и гледали у метарске наносе априлског снега. Може ли се море угрејати за месец дана? Мај се као мало копрцнуо, али, ето, већ данима пре подне жега и успар, а поподне киша и потоп. Ако прође без града, ми сви радосни, а ако ми у дворишту не избије канализација, ја онда миран до следећих падавина. Мислим се, шта ће тек бити када се на ову чемерну инсталацију накаче још две зграде које су у изградњи, на местима где су биле две куће у којима нико није ни живео. Шта ће бити када из свих тих станова крене вода, из каде, лавабоа, судопере или клозетске шоље, а “онај одозго”, уз све то пусти и капљице од по пола литра? Потоп је опет и у Крупњу направио штету. Још нису извидане ране од пре три године, а оно опет. Народ у страху, штабови за ванредне ситуације у приправности. Па зар тако да се радујемо пролећу, да у таквом амбијенту планирамо годишње одморе и куповину купаћих гађа, пластичних папуча или кожних сандала? Ма, мењам све будуће мајеве за онај један нормалан од пре неку деценију, када сам са друштвом прослављао рођендан пријатеља на врху осунчаног Гучева. Са сунчаним наочарима на носу, у тренерци и патикама, уз отварање поклона и расправу да ли је “пино силвестре” бољи лосион после бријања од “ронхила” или војничког “бриона”. Тада није било селфирања и “фејсбука”, већ обичан “кодаков” колор-филм и “зенитов” фотоапарат у кожној футроли, па кад нам у фото-радњи израде слике, ми после до јуна разгледамо албум и препричавамо детаље.
Гледам у уторак и гимназијалце како се на игралишту радују завршетку школе и мислим се, да ли ће они имати довољно јака плећа да на њих сутра ставе терет државе коју ми данас водимо. Хоће ли се повијати према земљи и слушати шта им неко са стране командује или ће имати снаге да сачувају понос и достојанство? Желим им ово друго, али сам свестан да то неће бити лако. Потоп емоција је некад најтеже савладати па зато и нећу даље патетисати, већ ћу им пожелети да се упишу факултете које желе и остваре све своје снове.
Чуо сам пре пола сата добар виц, али сам га већ заборавио. Ако га се присетим, испричаћу га следећи пут. Знам само да сам се накратко слатко насмејао.
Слободан Пајић
