Наши смо – ВОЗАЧИ
Поред свакодневних стресова које људи доживљавају у свом кратком животном веку као што су немање посла или много посла а мала плата, високи рачуни које треба платити, несугласице у породици и ван породице, непријатне ситуације на улици, чекање пред шалтером, чекања на лекарске прегледе, возачи имају још један, додатни. Погађате, плави коверат који добију од судије за прекршаје и оно што њему претходи – паркирани полицијски ауто поред пута у који је смештен мерач брзине. Ако имате срећу па не возите брже од 70 км на час, прођете са мандатном казном, дакле не идете код судије за прекршаје, а ако пређете само километар преко тога, добијате „плавушана“ са позивом за окривљеног а тај окривљени сте ви. Следи новчана казна, казнени бодови и забрана управљања возилом најмање месец дана. После саслушања платићете казну и када седнете за волан несвесно, више гледате има ли полиције поред пута него куда и како возите.То се зове манија гоњења. Умрежите се у групу возача преко друштвених мрежа и једни друге обавештавате где се налази радар, али и поред тога, ако не водите рачуна опет вас ухвате у прекршају. Нема везе што је прекорачење брзине незнатно, сликали су вас и нема брисања. Међутим, возачи се кажњавају иако постоје фабрички дозвољена одступања уређаја за мерење брзине које износи плус – минус три километра на час што се у развијеним земљама признаје иако они тамо имају много више пара за плаћање казни од нас. Али, наша полиција се држи прописа без обзира на упутство које су добили са мерним уређајем у којем је наведено да има одступања и где им је сугерисано да то имају у виду. Правда се постиже само ако се неко од возача заинати и тера до краја.
То нису једини проблеми возача, има их и код обављања техничких прегледа. Наиме, Агенција за безбедност саобраћаја још увек није обезбедила базу података са карактеристикама возила, на основу које би технички прегледи могли на лицу места да исправљају возачима грешке у саобраћајним дозволама. Зато они плаћају туђе грешке а не само своје. Тако када возачи који своје возило региструју већ десет година са истом саобраћајном дозволом, дођу на технички преглед и установи се да, рецимо, подаци о броју седишта или укупној маси нису тачни, морају да плате још око 10.000 до 15.000 динара за додатна испитивања у лабораторији.
Ако полицијски службеник приликом регистрације упише погрешне податке у саобраћајну дозволу, грешку ће платити возач ако то одмах на лицу места не примети.
Ту је и „прва помоћ“ коју треба обнављати иако кутију нисте ни отворили, затим, стрепите да ли ће вам на пумпи сипати лоше гориво, да ли им је мерач исправан као да нема инспектора који су плаћени да редовно проверавају исправност горива и уређаја на пумпама.
Међутим, чињеница је да неки од возача немају ни минимум саобраћајне културе па често из возила испред вас изненада излети кеса, флаша, или отпаци које морате успешно да избегнете. О загађењу животне средине да и не говоримо. Међутим, од свега тога највише забрињава када вам са задњег седишта маше беба од годину и по-две која стоји а за ногице је придржава неко од одраслих. Не вреди ни што се стално указује на опасност ако дете није везано што потврђују и поразни извештаји црне хронике са све више настрадале деце.
Овакве ситуације радар не „хвата“ ако се прописно вози, али ако дете није везано ни вожња од 50 километара на сат га неће спасити ако до незгоде дође. Стога, мање радара а више камера и много више контрола везивања појаса на предњем и задњем седишту и да ли су деца правилно смештена у својим посебним седиштима. Казна ће бити плаћена како- тако, али живот је један зато је и много „скуп“.
Верица Мићић
