Наши смо – ЧЕКАЊЕ

Наши смо – ЧЕКАЊЕ

Онај чувени графит “ко овде не полуди ,није нормалан” никако да изгуби на свежини. Не да не бледи, него је из године у годину све оправданији јер све оно што наш човек чује, види и доживи за седам, или месец дана, и најчвршће умове би гурнуло на споредни колосек. Ако си навучен на информације, има да се испрепадаш очас посла, ако ниси, може ти се десити да живиш у тоталном незнању и не знаш за катастрофу док ти не закуца на врата, а онда је касно.

Док обичан, просечан човек,  онај што не може с платом да састави месец дана, покушава да опстане како-тако и бије битке на свом малом, личном фронту, на све то га бомбардују великим темама. Сад осим што бринеш о томе да ли ћеш имати да платиш све рачуне, набавиш храну и докупиш огрев, јер пролеће упорно заобилази Србију, треба да стрепиш од нуклеарног рата због Кима и Трампа, од Велике Албаније, фрке у Македонији, претњи са Запада, а можда и Истока. Уколико ти на све то живце грицка жена, шеф на послу, комшије и колеге, ето рецепта да нагураш притисак на 300 и нема терапије која ти може помоћи. Где да нађе спас, обичан човек који само жели пристојан живот? Имао је прилику да себи да одушка минулог продуженог викенда. Али како? Класика је роштиљање, али оде дете са друштвом, дај му да учествује за иће и пиће, а онда шта ћеш ти? Ако хоћеш да обрнеш нешто на жару и поквасиш грло треба и ту дати пара, којих нема. Запиташ се могу ли да ‘празнујем” и опустим се уз пет ћевапа и једног лава,  па изабереш  останак код куће, уз самообману – а наредне године…

И тако, бленеш у ТВ, моташ по фејсу да видиш како други празнују, и прође празник. Још један у животу. После се кајеш – што не одох да потрошим и ову последњу ‘иљадарку јер они манијаци ће почети да се гађају нуклеаркама и нема више празника, ови ће да запале ратни пожар на Балкану па коме ће онда бити до роштиља, можда догодине нећу ни примати плату, па одакле тад да купим ћевапчиће? Схватиш да ти је сад много боље него што може бити сутра, али нема репризе. Оде још један празник док си вагао шта ћу, где ћу, с ким ћу. Онда се  тешиш како је важно да се млади опусте, за нас није важно.

Добра већина оних који су деведесетих закорачили у трећу деценију већ скоро 30 лета лелулају и траже сигурну луку, а овде такве нема. Од тих деведесетих живот се претворио у неколико редова рата, па онда немира, па онда избора, и сад смо усталили да углавном само гласамо, а стално нам исто. Обичном свету је успех десет дана брчкања у сланој води, одмор од кога се после месецима опоравља, плаћени сви рачуни држави и да смо “живи и здрави”. Поштеном свету је најбитније да “мирно спава”, а онима који имају инсомнију да ови први наставе зимски сан док они настављају да згрћу и арче, само да нико не пита одакле им први милион(и). Опет ко није за празник радио у бољем је положају од оних који су и тада морали да арбајт, мада је министар ресорни рекао да морају бити исплаћене празничне дневнице са јунском платом, па ето утехе. Шљака правна нам држава. Времена су таква да човек мора да поређа приоритете, постави црвене линије и призна себи који су му главни циљеви. Поштење, правда, ко јесте у праву, све су мање битни јер ово време немилице дроби, а најпре оне који хоће да истерају правду. Треба бити вешт морепловац па у ово нехумано време пловити међ хридима зла, лажи, сујете, дволичности, и лађу довести до мирне луке, уколико таква уопште постоји. Треба отимати од живота сваки секунд, не сањати утакмицу на Вемблију и због ње не заиграти на пољанчету иза зграде, не чекати Арену па пропустити да запеваш у градском парку, дошла су времена када не треба чекати ”боља времена”. Тај воз је одавно напустио ову станицу, а новом нисмо у реду вожње.

Треба бити вешт па у невесела времена наћи зрно среће и весеља и проживети га. Ко зна можда сутра неко притисне дугме па свет оде дођавола, онда ће вам бити криво што нисте у понедељак отишли негде и бар попили празничну кафу. Боље и то него ништа. Зар не?

 

Т.М.С

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )